„… Jer, vi niste primili duha robovanja da opet strahujete, nego Duha usinovljenja, čijim posredovanjem vapimo “Ava, Oče“ (Rimljanima 8, 15)

Molitva je sigurno duhovno područje gde možemo više da učinimo u našem hrišćanskom životu.

Pred nama će ovih dana biti molitva koju nas je sam Gospod učio da molimo, molitva Gospodnja, ili Oče naš. Ona treba da se moli svakoga dana u našem dnevnom molitvenom pravilu, kako se to činilo u i u ranoj crkvi (Rani hrišćanski spis Didache u VIII,3  govori da Oče naš treba da molimo tri puta dnevno). Ali ona nam je takođe primer i svih ostalih molitava koje Crkva moli zajedno ili vernici kao pojedinci. Molitva Gospodnja sastoji se od tri glavna dela: uvoda, molbi i zaključka. Molbi je sedam i o svakoj od njih ćemo posebno razmišljati.

Krenimo sa uvodom. Prve reči ove molitve, po kojoj se ona i zove jesu „Oče naš“.
Specifičnost hrišćanskoga razumevanja Boga i našeg odnosa prema Bogu jeste da ga možemo zvati „Oče“. Gospod Isus nas uči da se Bogu obraćamo na isti način kao i On. Iako Bog, Hristos je u isto je vreme i čovek. Kao čovek došao je da bude jedan od nas, dakle brat naš. Njegov Otac jeste i naš Otac.

Obraćati se Bogu kao Ocu jeste privilegija onih koji su po Hristu usinovljeni u Božiju porodicu. Svi su ljudi, po prirodi deca Božija, ali u duhovnom smislu, Ocem ga mogu zvati samo oni koji su rođeni od Njega, odnosno usinovljeni u Hristu. O tome nam govori Jevanđelje po Jovanu 1, 12-13.

Isus nas uči da se Bogu obraćamo ne sa „Oče moj“ nego „Oče naš“. U vreme individualizma kada čak i pojedini vernici smatraju da mogu da žive svoj hrišćanski život individualno, izvan zajednice vernika, odnosno Crkve, Isus nas već na samome početku ove molitve uči kako Bog nije samo „moj“ Otac već „naš“ Otac. Mi smo deo Tela Hristovog, a Njegovo je Telo zajednica Njegovoga naroda. Pozvani smo moliti sa drugima i za druge.

Naše obraćanje Bogu „Oče“ govori nam kako naša vera treba da bude vera deteta koja je puna poverenja u svoga zemaljskoga Oca, koja u njemu traži zaštitu i oslonac.
Svaki dobar zemaljski otac želi dobro svojoj deci. On ih voli, uči i disciplinuje. Zapaža njihove potrebe i slabosti te ih vodi u procesu sazrevanja. Ali za razliku od zemaljskih očeva, nebeski je Otac savršen u svojoj ljubavi, svemoćan je u svome staranju, ne čini greške u prosuđivanju i disciplinuje nas za naše dobro (Biti hrišćanin, pitanje 165, 166).
Ako zovemo Boga Ocem, moramo i da živimo kao deca Božija kako to kaže sv. Kiprijan Kartaginski

Sveti Jovan Zlatousti kaže:
„Ne možete zvati svojim ocem Boga svake dobrote, ako vam srce ostane okrutno i neljudsko, jer u tom slučaju nemate u sebi obeležje dobrote Oca nebeskog.“

Imati Boga za Oca, neprocenjivo je blago. S tim saznanjem krenimo hrabro u dane koji su pred nama. Nećemo biti sami ni u jednoj situaciji. Naš Otac će uvek biti uz nas.

Episkop Jasmin Milić

Kod preuzimanja ovoga članka obavezno navesti link