Већина америчких еванђеоских Хришћана има искуства са црквеним светом који је или протестантски/реформисан или католички. Мора се бити једно од ова два. За многе, „католички“ заправо значи „римокатолички“; „реформисани“ значи „калвинистички“; „протестантски“ значи „није римокатолички“. Православне цркве некако остају по страни у већини ових подела.

Англиканизам је, међутим, имао јединствену историју која уноси пометњу у ове сређене системе класификације.

Англиканци теже да одређују своју цркву као католичку и реформистичку, или као католичку и еванђеоску. Занимљиво је ово: када кажемо „католичка“ не мислимо да смо Римокатолици, а када кажемо „реформисана“ не мислимо да смо нужно сви Калвинисти.

На пример, на зиду моје радне собе висе два портрета. Један је слика Папе Гргура који овлашћује Августина Кентерберијског да иде у Енглеску да успостави јединство између Цркве Енглеске и Католичке цркве. Други портрет, поред овога, је Надбискуп Томас Кранмер, први реформисани Кентерберијски надбискуп и отац реформског покрета. Оба су ту, један уз другог, без икакве противречности. На полицама имам књиге Џона Стота и Џона Хенрија Њумена. Имам крст поред савремене студијске Библије. Верујем у истинско присуство Христа у Евхаристији,  и такође у свештенство свих верника.

Збуњени?

Мало историје може да помогне.

Британска острва су острва где је Англиканска црква првобитно настала (реч англикански води порекло од германског племена Англи). Хришћанство је стигло на ова острва негде крајем првог или почетком другог века, вероватно заједно са Римском војском или преко раних источних/келтских мисионара. Касније, Папа Гргур је послао Августина (ово није Августин Хипонски) да евангелизује Британска острва 596. године. Суштина је да је црква у овом делу света у то време ушла у заједницу са католичанском (то јест, светском) црквом, али је претходно већ постојала.

Зато, када кажемо да смо католички, кажемо да се наша црква наставља на цркву тих раних времена, када је Хришћанска Црква била неподељена и универзална.

Идемо хиљаду година унапред. У току је реформација. Црква Енглеске је прошла кроз период реформације, који је у пунини покренуо Надбискуп Томас Кранмер, под утицајима Женеве (калвиниста) и Немачке (Лутерана). Ово, и још сто година препирања, прогона, компликованих расправа и дискусија, обликовали су реформисану, а ипак католичку Англиканску цркву. Уместо одбацивања католичке вере и постајања искључиво протестантском, Англиканска реформација се заправо завршила реформисањем постојеће католичке цркве у Енглеској. Зато су задржани Епископи и свештенство, као и Свете Тајне и литургија. То је и разлог зашто се (коначно) тражи јединство са Римском црквом и Православним црквама, уз наставак заједништва са протестантским црквама. Имамо нешто заједничко са свим овим традицијама.

Наравно,  Енглези су владали морима и почели су да колонизују познати свет. Ширили су ову реформисану католичку веру по целом свету, и то не увек на леп начин (благо речено). Америчка револуција је довела до тога да Англиканска црква у Сједињеним Државама буде политички независна, али је остала у заједници са Црквом Енглеске. То је постало модел који је затим примењен свуда по свету током деколонизације.

У неким периодима своје историје, Англиканска црква је истицала свој протестантски или реформисани карактер, а занемаривала своју католичку природу, као на пример током Покрета оживљавања евангелизма у осамнаестом веку. У другим временима, као што је Оксфордски покрет деветнаестог века, догађало се оживљавање католичке духовности или погледа. Ипак, оба ова утицаја су опстала.Тако је Англиканска црква реформисана католичанска црква. Не видимо суштинско неслагање између речи еванђеоски и католички, нити имамо потребу да бирамо између својих католичких и реформистичких предходника.

Ово може стварно да збуни некога ко увек размишља о овим стварима као о потпуним супротностима. За нас, иако су често у међусобној напетости, оба је неопходно одржавати и живети.

Знам да питања црквене историје и идентитета могу да буду збуњујућа. Али, бар нисам покушавао да објасним да се сматрамо још и харизматским! (то је за други пут)

Грег Гебел

_____________________________________________________________________________________

О  аутору Грегу Гебелу

Грег је оснивач, уредник и један од  писаца „Англиканскпг  пастора“. Он је свештеник Англиканске цркве у Северној Америци. Служио је у неденоминацијској цркви пре него што је позван у Англиканску цркву  2003. Служио као пастор, Парохијски  администратор и ректор. Он тренутно служи као Каноник  за ређење Англиканске епархије Југа.

Izvor: anglicanpastor.com