Iz kratkog zapisa reči koje su došle s usana razbojnika na krstu možemo otkriti sedam stvari koje ga je poučio Sveti Duh (Luka 23,39-43) , a i nama su bitne kako bismo jednog dana bili u večnosti s našim Gospodom.

1. On izražava svoju veru u budući život gde bi pravedan Bog koji osvećuje greh tražio od njega naknadu. To dokazuje ”Zar se Boga ne bojiš?”. Oštro kori svog kompanjona i kao da kaže: ”kako se usuđuješ biti tako drzak i klevetati ovog nevinog čoveka?” Seti se da ćeš se ti uskoro morati pojaviti pred Bogom i suočiti sa sudom koji je daleko važniji od onoga koji te osudio na raspeće. Boga se treba bojati, zato ućuti”.

2. Razbojnik je shvatio svoju vlastitu grešnost – ”podnosiš istu kaznu. Mi smo ovde po pravdi, jer primamo zasluženu platu za svoja dela” (Lk 23,40-41). Priznao je da je prestupnik. Shvatio je da je plata za greh smrt, da je ”kazna” bila pravedna. Prihvatio je smrt kao svoj ”dug”. Takvo nešto njegov kompanjon nije priznao niti shvatio.

3. Svedočio je o Hristovoj bezgrešnosti – ”Ovaj nije nikakvo zlo učinio” (Lk 23,41). Ovde pak, možemo uočiti muku koju je Bog pretrpeo da bi odbranio besprekorni karakter njegova Sina. Naročito se to vidi na kraju. Juda je kazao: ”Izdadoh nevinu krvu.” Pilat je svedočio: ”Ja ne nalazim na njemu nikakve krivice.” Pilatova žena je rekla: ”Nemoj se nikako mešati u stvar toga pravednika.” I sada kada visi na krstu, Bog otvara oči ovom kradljivcu da vidi bezgrešnost Njegovog Sina i usta da bi svedočio o Njegovoj izvrsnosti.

 4. Ne samo da je svedočio o bezgrešnom čoveku Hristu, već je priznao svoga Boga – ”Gospode, seti me se”, rekao je. Bila je to čudesna reč. Spasitelj pribijen na drvo, objekt mržnje Jevreja i meta ruljinog vulgarnog ismevanja. Taj je lopov čuo omalovažavajući prkos sveštenika: ”Ako si Sin Božji, siđi s krsta!”, a nije bilo odgovora. Podstaknut verom, a ne pogledom, prepoznaje i prihvataa paćenika u sredini kao Boga.

5. Verovao je u spasiteljstvo Gospoda Isusa. Čuo je Hristovu molitvu za Njegove neprijatelje, ”Oče, oprosti im…” i onome kome je Gospod otvorio srce, ta je kratka rečenica bila spasonosna propoved. Njegov uzvik: ”Gospode, seti me se” je unutar konteksta ”Gospode, spasi me”, što podrazumeva njegovu veru u Gospoda Isusa kao Spasitelja. Ustvari, morao je verovati da je Isus bio Spasitelj za vodećeg grešnika jer kako bi inače verovao da bi se Hrist ”setio” nekoga poput njega!

6. Pokazao je svoju veru da je Hristos kralj – ”kada dođeš u svoje kraljevstvo”. Ovo je takođe bila prekrasna izjava. Sve spoljašnje okolnosti su mu osporavale da je kralj. Umesto da je bio postavljen na presto, obešen je na krst. Umesto da nosi kraljevsku krunu, okrunjen je trnjem. Umesto da na njega čeka svita sluga, ubrojen je među prestupnike. Bilo kako bilo, on je bio CAR – CAR JEVREJSKI (Mt 2,2).

7. Radovao se drugom Hristovom dolasku – ”kada dođeš”. On je iz sadašnjosti gledao u budućnost. On je video iznad ”patnji”, ”slavu”. I preko krsta, oko vere je pronašlo krunu. I u tome je bio pre apostola, jer je njima nevera zatvorila oči. Da, on je gledao iza prvog sramotnog adventa drugi advent, moćan i veličanstven.

Kako je dobio takav uvid u Hristove stvari? Kako to da je ova beba u Hristu tako mnogo napredovala u Božjoj školi? To možemo objasniti samo božanskim uticajem. Duh Sveti je bio njegov učitelj! Nisu mu krv i telo otkrili te stvari, već Otac nebeski. Kakva ilustracija toga da su božanske stvari skrivene od ”mudrih i umnih”, a otkrivene ”bebama”!

Autor: Arthur W. Pink

Izvor: Informativna protestantska agencija