“ Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski.  

Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh” (Matej 6, 14-15).

Peta molba Molitve Gospodnje glasi:”I oprosti nam grehe naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim”.

Ovom molbom priznajemo da smo grešnici. Baštinici smo naslednoga, iskonskoga greha. Isto tako, svakodnevno pred Bogom grešimo mišlju i rečju, s onim što smo učinili protiv Njegove volje odnosno s onim što nismo učinili, a što jeste Njegova volja (delom i propustom). Greh nije dakle samo u činjenju zla, već isto tako i u nečinjenju dobra.

Dakle, greh je sve ono što se protivi Božijoj objavljenoj volji, bilo da ga činimo mišlju ili rečju, bilo delom ili propustom.

U takvom smo grešnom stanju svi. “Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama..”(1 Jovanova 1, 8). Ali, “Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde.…” (1 Jovanova 1,9).

Potrebno nam je Božije oproštenje, kako bismo bili očišćeni od krivice. Oproštaj nam je omogućen po žrtvi Isusa Hrista, koji je na krstu preuzeo svu našu krivicu, odnosno prinio zamensku žrtvu umesto nas. Ono što je bio naš dug, Hrist je preuzeo na sebe. Bog prima naše iskreno pokajanje i iskreno veru, koja je prožeta spremnošću da živimo drugačijim, obnovljenim životom.

No, ova molba ima i jedan zahtev. Ako ga ne ispunimo, neće nam biti oprošteno. Zahtev je da i mi moramo opraštati jedan drugome. Odnos prema drugima, prema bližnjima je potvrda našeg evanđeoskog življenja. Isus nas uči da ljubimo bližnje kao same sebe, da činimo drugima ono što želimo da i oni nama čine, da praštamo jedan drugome, da ljubimo čak i svoje neprijatelje. Hristov zakon, zakon ljubavi puno je dublji i zahtevniji od starozavetnih propisa. On traži naše potpuno predanje, ne samo naših dela, već i naših osećaja.

Naš dug prema Bogu je bio puno veći nego dug naših bližnjih prema nama. Bog ne samo da je preuzeo našu krivicu na sebe i oprostio nam, već nam svakodnevno oprašta kada mu dolazimo u pokajanju. Ako je Njegova ljubav prema nama toliko velika, nemojmo zatvarati svoje srce mržnjom i nepraštanjem spram naših bližnjih. Čak i kad je njihovo srce tvrdo, nespremno zatražiti oproštaj ili opraštati, učinimo mi taj prvi korak. Nepraštanje je ono koje nama nanosi štetu, nama stvara nemir u duši, i ono što je najgore, zatvara nam vrata božanskom oproštenju. Isus želi da budemo oslobođeni toga tereta.

Oproštenje ne dovodi uvek do pomirenja. Ali, kako nam kaže apostol Pavle: “Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.” (Rimljanima 12, 18).

Ako nismo spremni praštati, tada zapravo, moleći Oče naš mi sebi osudu molimo: “Nemoj nam oprostiti jer i mi ne opraštamo”. Jer kako drugačije da rayumemo ovu molbu ako nam je u srcu nepraštanje.

Pomolimo se:

Oče naš, ti si nam milostivo oprostio naše dugove po žrtvi sina svoga Isusa Hrista. Daj nam snage da i mi praštamo drugima. Priznajemo da nam nije uvek to lako činiti. Zato naše misli usmeri na krst golgotski kako bismo uvek imali pred očima koliko je nama oprošteno. Po Hristu, Gospodu našem molimo. Amin.

Episkop Jasmin Milić