U liturgiji, odnosno bogosluženju Reformisane episkopalne crkve, čućete, pre Večere Gospodnje (pričešća ili evharistije), kako vernici mole jednu molitvu koja se naziva Molitva poniznog pristupanja. Ona glasi:

„Milosrdni Gospode, tvome se stolu ne usuđujemo pristupiti uzdajući se u svoju pravednost, nego u tvoju mnogostruku i veliku milost. Nismo dostojni skupiti ni mrvice ispod stola tvoga, ali ti si nam, Gospode, uvek milostiv. Dopusti nam, stoga, milosrdni Gospode, da se hranimo Telom tvoga Sina Isusa Hrista i pijemo Krv njegovu, kako bi naša grešna tela bila očišćena njegovim Telom, a naše duše oprane njegovom dragocenom Krvlju, kako bismo zauvek živeli u njemu i on u nama. Amin.“

Molitva poniznog pristupanja uvrštena je u prvo izdanje  Knjige zajedničkih molitava iz 1549. godine. Sastavio ju je nadbiskup Tomas Kranmer, kao temelj liturgije Svetog Vasilija Velikog, stiha iz Mk 7,28, gregorijanskih kolekata (br. 851 i 1327), Jv 6,56, te na osnovu spisa Tome Akvinskog (Summa Theologica, deo III, pitanje 74, član 1). Godine 1548. bila je sastavni deo Order of Communion (Red pričešća).

Sadašnji naziv The Prayer of Humble Access (Molitva poniznog pristupanja) prvi put se javlja u Škotskoj BCP iz 1637. godine.

U prvom delu Molitve poniznog pristupanja ispovedamo našu grešnost i nedostojnost. Na osnovu naše pravednosti, stolu se Gospodnjem ne možemo približiti. Poput rimskog kapetana koji, moleći za isceljenje svoga sluge, govori Isusu: „…nisam dostojan da uđeš pod krov moj…“ (Mt 8,8), tako i mi ispovedamo da nismo dostojni pristupiti stolu Gospodnjem. Danilo u svojoj molitvi za izbavljenje naroda moli:

„Bože moj, prigni uho svoje i čuj; otvori oči svoje i vidi pustoš našu i grad na koji je prizvano ime tvoje, jer ne pravde svoje radi, nego radi velike milosti tvoje padamo pred tobom moleći se.“ (Dn 9,18)

Tako i mi ispovedamo da ne pristupamo stolu Gospodnjem s pouzdanjem u svoju pravednost. Pismo jasno svedoči da nema pravednika, nijednoga (Rim 3,10). Ukoliko bismo očekivali da jedino pravednici mogu pristupiti stolu Gospodnjem, tada ni mi, a ni iko drugi, nikada se ne bismo smeli usuditi da mu pristupimo. Neko je jednom pozvao na evharistiju sledećim rečima: „Vi koji ste dostojni, sednite, a vi nedostojni pristupite stolu Gospodnjem.“ Uzdanje u vlastitu pravednost neće nas dovesti k stolu. Ali mi se uzdamo u mnogostruku i veliku milost Božiju.

Bog nam izliva mnogostruka dela svoje milosti. Ne prepoznajemo je samo u jednom Božijem delovanju, nego u mnogim delima Božije ljubavi i milosti prema nama. Milost Božija, koja nas spasava i koja je potvrđena Hristovom smrću na krstu, zaista je velika i neopisiva čoveku. Poput žene Sirofeničanke koja moli za oslobođenje svoje kćeri od zlih duhova, i mi ispovedamo da nismo dostojni ni mrvica ispod stola Gospodnjeg. Ali, uzdajući se u Njegovu milost, ipak se usuđujemo da priđemo i hranimo se duhovnom evharistijskom hranom.

U drugom delu molitve ispovedamo veru u stvarnu Hristovu prisutnost u evharistiji. S obzirom na to da se u ovoj molitvi spominje „jedenje“ Tela i „pijenje“ Krvi Hristove, to kod pojedinaca može stvoriti utisak da se evharistiji daje značenje pretvaranja u pravo telo i pravu krv Isusovu u materijalnom smislu. Ali „jedenje Tela“ i „pijenje Krvi Hristove“ treba razumeti u kontekstu 28. člana Trideset i devet članaka vere, koji u jednom delu glasi:

„Telo Hristovo se u Evharistiji daje, prima i jede samo u nebeskom i duhovnom smislu. Vera je pak sredstvo kojim se telo Hristovo u Evharistiji prima i blaguje.“

Istu misao izrazio je i sam Hristos, kako pre ustanovljenja evharistije, upućujući na nju, tako i prilikom samog ustanovljenja:

„A Isus im reče: zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete Tela Sina Čovečijega i ne pijete Krvi Njegove, nećete imati života u sebi.
Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv ima život večni, i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.
Jer je Telo Moje pravo jelo i Krv Moja pravo piće.
Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv stoji u Meni i Ja u njemu.“ (Jv 6,53–56)

„I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga i dade učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je Telo Moje.
I uze čašu i davši hvalu dade im, govoreći: pijte iz nje svi;
jer je ovo Krv Moja Novoga zaveta, koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grehova.“ (Mt 26,26–28)

„I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i dade im, i reče: uzmite, jedite; ovo je Telo Moje.
I uze čašu i davši hvalu dade im, i piše iz nje svi.
I reče im: ovo je Krv Moja Novoga zaveta, koja će se proliti za mnoge.“ (Mk 14,22–24)

„I uze hleb, dade hvalu, i prelomivši ga dade im, govoreći: ovo je Telo Moje koje se daje za vas; ovo činite za Moj spomen.
A tako i čašu po večeri, govoreći: ova je čaša Novi zavet u Mojoj Krvi, koja se za vas proliva.“ (Lk 22,19–20)

Ove Isusove reči, reči ustanovljenja evharistije, ponavljamo svaki put kada slavimo Večeru Gospodnju. Dakle, iako ne shvatamo evharistiju kao transupstancijaciju, u skladu je sa Isusovim rečima da osvećeni hleb i vino nazivamo pravim Telom i pravom Krvlju Hristovom. Evharistija nije samo komemoracija (sećanje) na delo Isusa Hrista; ona je mnogo više od toga. Hristos je stvarno prisutan u Svetoj tajni Evharistije. Žan Kalvin je to definisao kao duhovnu Hristovu prisutnost.

Hristovo Telo i Njegova Krv, u duhovnom smislu, čiste i peru naše duše i tela. U Knjizi Levitskoj govori se da je u krvi život bića (Lev 17,11). Hristova Krv data je za naše živote. Poslanica Jevrejima 10,22 govori o očišćenju našega srca od zle savesti i pranju našega tela „čistom vodom“. Kranmer je ove reči iz Poslanice Jevrejima razumeo u kontekstu evharistijskog blagovanja. Prilikom podele osvećenih elemenata, služitelj izgovara slične reči o Telu i Krvi Hristovoj koja čuva dušu i telo naše za život večni. Treba imati na umu da se ovom molitvom potvrđuje praksa reformatora – blagovanje evharistije pod oba vida.

Hranimo se Telom i Krvlju Hristovom „…kako bismo zauvek živeli u Njemu i On u nama“. Ove reči nadahnute su Isusovom izjavom u Jv 6,56: „Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv stoji u Meni i Ja u njemu.“ Imajući na umu ove Hristove reči, evharistijsku gozbu treba shvatiti kao nezaobilaznu potrebu u oblikovanju našeg duhovnog života. Svako zanemarivanje pristupanja pričešću, odnosno retko pristupanje, suprotno je uputstvu koje smo dobili direktno od Gospoda.

Episkop dr Jasmin Milić

Pri preuzimanju ovoga članka obavezno navesti link.