PET TAČAKA KALVINIZMA

Na samom početku možemo konstatovati kako je spasenje u potpunosti određeno svemogućom silom trojedinog Boga. Otac je odabrao ljude, Sin je umro za njih, Sveti Duh čini Hristovu žrtvu učinkovitom, dovodeći izabrane ka veri i pokajanju, uzrokujući voljno pokoravanje Evanđelju. Celokupan proces Božije promisli koju prepoznajemo kroz izabranje, otkupljenje i obnovljenje je Njegovo autonomno delo čiji smo sudeonici samo kroz Njegovu bezuzročnu milost koju osećamo kroz ljubav prema čoveku kao kruni stvaranja. Stoga je Bog, a ne čovek taj koji određuje ko će biti primalac spasenja.

Reformisani hršćani, dakle, veruju kako ljudsko biće nema odlučujuću ulogu u ličnom spasenju, odnosno da je Bog jedini suveren. Ukoliko bi čovek mogao samostalno odigrati ulogu u okviru svog spasenja, to bi, neposredno, značilo kako Gospod nije suveren, čime postaje podložan grešnoj volji, što je u potpunoj suprotnosti s tekstom Svetog pisma.

Pogledajmo šta je o prethodno iznetoj tezi pisao Jean Calvin: ’’Božija istina je tako jasna na tom mestu da ne može biti zamračena i tako je izvesna da je ne mogu poljuljati nikakve ljudske veličine”. Apostol Pavle je, svakako, učeći da ’nas izabra sebi pre postanka sveta’ (Ef 1), zbrisao bilo kakav obzir prema našem dostojanstvu. Kao da je rekao: zato što u opštem Adamovom potomstvu nebeski Otac nije nalazio ništa dostojno svog izbora, okrenuo je pogled ka svom Hristu kako bi izabrao, kao delove Njegovog Tela, one koje je hteo primiti u život. Zato je to pitanje rešeno među vernicima: Gospod nas je usvojio u Hristu da budemo njegovi naslednici, zato što sami po sebi nismo bili sposobni za takvo dostojanstvo.’’

Pet tačaka reformisane teologije

Izneta teološka pravila potvrđena su od strane Sinoda u Dorthu kao doktrina spasenja koja se nalazi u Svetom pismu. Sistem je tada formulisan u pet tačaka kao odgovor na arminijansko nebiblijsko učenje čime se želela staviti tačka na navedene probleme i dati kvalifikovan odgovor ne sve ono što je opterećivalo reformisanu teologiju. Međutim, sve do današnjih dana mnogi hršćani smatraju kako nije sve rečeno u vezi sa spornim odrednicama kojih smo se dotakli, pa smatramo neophodnim da u potpunosti iznesemo osnove reformisane teologije, kako bi svima bila dostupna riznica znanja i autoriteta savremeno razumljivog kalvinizma.

Potpuna iskvarenost

Učenje o potpunoj iskvarenosti je doktrina koja je najčešće pogrešno shvaćena od svih temeljnih istina reformisane teologije. Kada reformisani hršćani govore o potpunoj ljudskoj iskvarenosti, oni, zapravo žele istaknuti kako je praroditeljski greh izazvao opšti otpad od Tvorca, što je imalo učinak na sve aspekte ljudske ličnosti – i na kognitivni, i na konativni i na afektivni. Čovek je postao neko ’’drugo biće’’ – ono koje se samootrglo od zajednice sa Bogom, čime njegovo palo stanje možemo okarakterisati kao apsolutno. Ono se ne odnosi, dakle, na ljudske zle motive i namere, već na egzistencijalni status bića koje je doživelo kosmičku promenu.

Neobnovljeni čovek je mrtav u svojim gresima (Rim 5,12) i bez sile Svetog Duha čovečanstvo je gluvo na poruku Evanđelja (Mk 4,11), te je zbog toga potpuna iskvarenost nazvana i potpuna nemogućnost.

Čovek u tom stanju nije u stanju verovati svojim snagama jer je mrtav, slep i gluv na Božije stvari, a budući da mu je srce varljivo, volja u ropstvu zla, on neće i ne može izabrati dobro, umesto zla. Potrebna mu je obnova, nanovorođenje kojim Bog oživljava grešnika i daje mu novu prirodu. Nanovorođenje je apsolutno Božije delo kojim dovodi grešnika pokajanju i veri.

R. C. Sproul kaže: ”Ljudi ne traže Boga. Tragaju za pogodnostima koje samo Bog može dati. Greh je paloga čoveka ovaj; Čovek traži Božije blagoslove dok istovremeno beži od Boga. Po naravi mi smo begunci. (Božji izabranici, str. 105). Ovo podseća na Adama i Evu koji su se pokušavali sakriti od Boga.

Upravo takav stav potvrđuje i apostol Pavle: ”Bog je Hristom oživeo i vas koji ste bili mrtvi zbog svojih prestupa i grehova, u kojima ste nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti;  među ovima smo i mi svi nekada živeli u svojim plotskim požudama čineći plotske želje i smeranja, pa smo kao i ostali po prirodi bili podložni Božijem gnevu.  Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo”. (Ef 2,1-5).

Bezuslovno izabranje

Bezuslovno izabranje je teološka doktrina koja naučava kako je Bog unapred odabrao one koje je želeo i doveo ih do spoznaje sopstvenog Svebića, ali ne po zaslugama ljudi ili njihovih dobrih dela, već na osnovu Njegove svete Volje, nekima na nebesku slavu, a drugima na propast (Rim 9,15-21). Sve navedeno predstavlja Božiju odluku pre postanka vremena i sveta (Ef 1,4-8). Njegov izbor nije nikako bio utemeljen određenim kvalitetama poslušnosti ili dela, kao ni vere i pokajanja.

Naprotiv, Bog daje veru i pokajanje svakom pojedincu kojeg je odabrao. Bog bira grešnika, a ne grešnik Hrista.

Ovako koncipirana doktrina ne odbacuje ljudsku odgovornost, niti otkupljujuće delo Boga Sina  (Jv 3,16-18), već oslikava svetopisamsku tenziju između Božije suverenosti i ljudske vere.

Ograničeno pomirenje

Hristovo otkupiteljsko delo bila je zamena za kaznu koju bi morali podneti izabrani grešnici. Duh nepogrešivo potvrđuje dar vere za sve one za koje je Hrist umro, čime se jemči njihovo spasenje.

Ova doktrina ponuđena je kao odgovor na često postavljano pitanje: ”za čije grehe je Hrist umro?” Biblija uči kako je On umro za one koje mu je Bog dao da budu spašeni: ”Ja molim za njih. Ne molim za svet, već za one koji si mi ti dao, jer su tvoji.” (Jv 17,9), što znači kako Hrist jeste umro za mnoge, ali ne za sve ljude, a Njegova žrtva naročito ima značaja za nevidljivu Crkvu, čiji članovi se zaista mogu nazvati hršćanima (Ef 5,25).

Ova teološka ideja izaziva mnoge prigovore, naročito kod onih koji smatraju kako navedeni koncept nanosi štetu evangelizacijskim principima. Na tu primedbu možemo odgovoriti na sledeći način: Hrist će, sasvim sigurno, privući sve one koje mu je Otac poverio (Jv 6,37), što znači da će otkupiti posebne grehe posebnih grešnika. Međutim, apsurdno je pomisliti kako će svi ljudi biti spašeni.

Evangelizatori i misijski radnici imaju zadatak baciti mrežu apostolske ljubavi prema celokupnom čovečanstvu, ali Bog je taj, i samo On, koji od večnosti bira ko će biti u krilu Njegove milosti. Smatrati Hrista opštim otkupiteljem jeste neposredna trivijalizacija same ideje otkupljenja, ali i obraćenja i spasenja. Lična vera je most do spoznaje Očeve volje i neophodan uslov spasonosnog delovanja ali, sama za sebe, bez Božije intervencije, ne može odvesti grešnika do cilja. To može samo Tvorac.

Neodoljiva milost

Kao ljudi zaista se opiremo Božijoj milosti, a ova milost nazvana je neodoljivom jer postiže uspeh u svom zadatku. Sama po sebi je delotvorna.

Za celi svet postoji opšti poziv koji dobija svako ko čuje Evanđelje, dok u određenim osobama Duh Sveti donosi svoj poseban poziv koji dovodi do spasenja pojedinca. Spoljašnji poziv, koji je dant svima bez izuzetka, može biti odbijen, dok unutrašnji ne može, te uvek rezultuje obraćenjem.

Neodoljiva milost jeste prisutnost Svetog Duha u srcima vernih koji ih milostivo pokreće na saradnju, verovanje i pokajanje, te slobodno i dobrovoljno predanje Hristu.

Oni, tako, imaju svesno pouzdanje kroz jemca, Hrista, kako će spoznati Boga kada ih On pozove (Jv 6.44) koje sam Duh Božiji uvodi u proces pokajanja (Rim 8,14). Veliku utehu pruža nam saznanje kako Duh Sveti nije neka maglovita predstava već živa i svakodnevna realnost koja nam upućuje poziv (1 Pet 5,10) i daje nadu za život budućeg veka. Bez ’’neodoljive milosti’’ možemo verovati ili biti uvereni, ali s njom postajemo sigurni kako nam put vodi Bog, a ne ljudske želje ili materijalni prohtevi.

Ustrajnost svetih

Navedena doktrina naučava da sveti (oni koje je Bog spasio) ostaju do kraja u Božijim rukama sve do slavnog proslavljenja i Neba. Isus, govoreću o svojim ovcama kaže: “Dajem im večni život, pa neće nikada propasti, niti će ih ko oteti iz moje ruke. 29 Moj Otac – koji mi dade – veći je od svih, i niko ne može da otima iz ruke moga Oca. 30 Ja i Otac jedno smo.” (Jv 10,28-30).

Reformisani će reći: ”Jednom u milosti, zauvek u milosti.” Ili: ”Imaš li to, nećeš to izgubiti, ako to izgubiš, nisi to nikad ni imao.” Razlog zašto hršćani ne gube veru krije se u tome što ih Bog sam čuva.

U Poslanici Rimljanima 8,28–39 jasno je objašnjeno da kada je osoba obnovljena od strane Boga, ona i ostaje na Božijem putu i na Njegovoj strani. Delo posvećenja koje je Bog doneo u živote izabranih se nastavlja sve dok ne dostigne svoju puninu u večnom životu (Fil 1,6).  Hrist je uveravao izabrane kako On neće izgubiti ni jednog od njih i da će oni biti proslavljeni u ”poslednji dan” (Jv 6,39).

Naša ustrajnost do kraja je delo trojedinog Boga: Bog otac nas čuva i održava, Bog Sin posreduje za nas, dok Bog Duh Sveti prebiva s nama i poučava nas.

Autor: Sergej Beuk