O silasku Hrista u ad /pakao

(Iz tumačenja 39 članaka vere)

„Kako je Hristos za nas umro i bio pokopan, tako jednako moramo verovati da je i sišao u pakao.“

Kao i prva dva članka i ovaj treći iskaz predstavlja potvrdu istorijskog, potvrđenog hršćanstva, koji ima posebno jemstvo u Svetom Pismu. To je deo veroispovedanja zvanog „Apostolsko verovanje“, kao i Atanasijevog verovanja. Treba se dati do znanja da paragraf o silasku nije bio deo najranije verzije Apostolskog verovanja.  Poznato je da se Apostolsko verovanje postepeno oblikovalo kroz period od nekoliko vekova  kao razvoj drevne rimske kršteničke formule. Među rečima i izrazima koji nisu bili deo starog rimskog simbola, već su dodati tokom vremena, su ovi: Stvoritelj neba i zemlje; koji je bio začet; mučen; umro; sišao u ad / pakao; Bogu Ocu svemogućemu („sedi s desna…“; kako stoji u članku); katolički (sveopšti); opšinstvo svetih; i život večni. Bilo kakav prigovor vezan za paragraf o silasku koji se temelji na osnovu starine ili drevnosti imao bi jednake posledice na sve gore navedene reči i izraze. Ali srž same stvari zapravo leži u činjenici da ne postoji nikakva legitimnost pitanja vezanog za činjenicu o Hristovom silasku u pakao. Sveti Petar ističe u svojoj propovedi na dan Duhova, što je zapisano u Delima u 2. poglavlju, kako je David pisao o Hristu da „…nije ostavljen u Podzemlju (paklu), niti mu telo vide truleži.“ (red 31) Ako Hrist nije tamo ostavljen u odbačenosti, svakako na prvom mestu treba uvideti kako je On uistinu otišao tamo; jer kako neko može biti ostavljen (ili ne ostavljen) na mestu na koje nije otišao? Dakle pitanje nije da li je Hrist sišao u pakao, nego kada, zašto i s kojom svrhom je sišao?

1. Dopustite mi da pristup ovom pitanju započnem eliminacijom nekih mogućnosti. Možemo vrlo brzo odbaciti svako poimanje o Hristovom ulasku u mesto večne muke s ciljem (ne)prihvatanja daljnje muke za greh nakon iskustva na Golgoti. Pobednički povik Spasitelja na krstu glasio je „Svršeno je“. Ništa se više ne može dodati bolnoj Hristovoj muci u kojoj je poneo svu agoniju Božije odbačenosti u časovima dnevne tame u kojima je zavapio, „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Naš Gospod je žedan ispraznio čašu muke dok je mučen visio u agoniji krsta. I kad se ta agonija završila, a on položio svoj život, On nije otišao umesto muke. On je ispunio svoju reč obećanu razbojniku koji se pokajao: „Zaista, zaista kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.“ Njegov duh nije s Golgotskog brda otišao na mesto muke. On je svoj duh predao u ruke svog nebeskog Oca, čije je delo otkupljenja ispunio.

2. Ne bi trebalo da se otvaramo nepotrebnoj zbrci citirajući navode iz Psalma 16,10 i Dela 2,27 i dovodeći ih u vezu s drugim, težim i manje jasnim redovima Svetog Pisma u kojima ne postoji jasna povezanost. Navodim neke od njih:

a) Efescima 4,9. Ovde opažamo jasan navod „o silasku“ našeg Gospoda koji se odnosi na Njegovo utelovljenje, što je sastavni dio i Njegovog uzlaska. Čak i ako je Hrist sišao, kao što Pavle ovde govori, to treba shvatiti kao silazak u neki niži svet nego samo jednostavno silazak s nebesa na zemlju. Čak ako bi to i bio slučaj, tada bi opažanje od Griffith-Thomas zahtevalo ozbiljne procene. Autor beleži u svom tumačenju 39 članaka vere  (stranica 67) da je ideja Hristovog „silaska“ u navođenju kod svetog Pavla blisko povezana s temom „darova za službu“. Jednu važnu stvar u ovom kontekstu ipak treba uzeti ozbiljno: kakve veze ima Hristov silazak u Podzemlje (pakao) s Njegovim milostivim udeljivanjem darova za službu kako bi Telo Hristovo moglo biti izgrađeno? Poslanica Efescima ne govori posebno o Hristovom silasku u pakao i kako bi izbegli bilo kakvu zbrku, bilo bi od pomoći bolje ne unositi tu ideju u kontekst u kojem se čini da nema pravog mesta za nju.

b) U 1. Petrovoj poslanici 3,19 i 4,6 mogu se videti slična opažanja primenjena u Petrovim navodima, koji se katkada primenjuju vezano za ideju o Hristovom silasku u pakao. Nema ništa posebno što bi povezivalo „tamnicu“ koju sveti Petar spominje s idejom o „paklu“, kako god mi to protumačili. Nadalje, ne postoji ništa što bi navelo na bilo kakvu vrstu povezanosti između redova u Petrovoj poslanici i u ranije spomenutim navodima iz Psalma 16 i Dela 2. Apostol Petar to navodi u vezi s Nojem i barkom, pa tako nemamo osnove za korišćenje tog navoda u druge svrhe. Kakvo god tumačenje davali 1. Petrovoj 3,19, moralo bi se uzeti u obzir ovo posebno spominjanje Noja i duša spašenih u barci, s vodom. Nadalje bi trebalo uzeti u obzir čitav kontekst poslanice da bi se uvidelo postoji li unutar njega ikakvo tumačenje ovog određenog reda. Petrova je namera da pripremi čitaoce svoje poslanice da podnesu i izdrže žestoko progonstvo kao preduslov za iskustvo slave Božije koja sledi nakon svega. Hodeći tim putem, hršćani slede iskustvo i primer samog Hrista. Ova posebno istaknuta tema, koja se ističe u obe Petrove poslanice, jedva da bi se mogla dovesti u neki smisleni odnos s kakvim maštovitim i nestvarnim tumačenjima 1 Petrove 3,19. Osim toga još nismo ni spomenuli navod koji govori o krštenju u 3,21, a koji u stvarnom smislu predstavlja vrhunac onoga šta apostol Petar želi reći u ovom odlomku. Ali kakve veze imaju sveto krštenje, i „odgovor dobre savesti upravljene Bogu“ s Hristovim silaskom u pakao? Ili možemo na drugačiji način postaviti to pitanje: Kako nam misao o Hristovom silasku u pakao, koja je potpuno strana kontekstu 1 Petrove 3,19, pomaže da razumemo glavnu misao apostola Petra u navodima o Noju, o spasenju osam duša kroz vodu, i „koja odgovara ovoj slici, spasava sad i vas, krštenje, “? Ne čine li se stvari u jednom tako nejasnom redu još težim kada mu pri tome unosimo neke strane delove koji nisu jasni u potpunosti?

Vraćamo se natrag našem glavnom pitanju s početka ove rasprave. Sa svim mogućim uloženim naporima da se shvati šta direktni navodi Svetog pisma žele reći kada se odnose na Hristov silazak u pakao (govorimo o navodima iz psalma 16 i Dela 2), a stoga i s našim nastojanjima da shvatimo šta govore Apostolsko verovanje i Treći član vere, učinili bismo bolje da se ne opterećujemo s tim navodima koji ne prikazuju jasnu povezanost s našim dotičnim predmetom. Navodi iz poslanice Efescima i Petrove poslanice  samo doprinose zbunjenosti, a nikako pojašnjavanju predmeta kojim se ovde bavimo.

Kako onda trebamo razumeti Hristov silazak u pakao?

U Svetom pismu pojam „Šeol/Podzemlje“ predstavlja opšti pojam za nevidljivi svet u koji odlaze duše umrlih, bez obzira bile one pravedne ili zle. To je „mesto preminulih duhova“, gde su duše umrlih pravednika „odsutne iz tela, ali prisutne s Gospodom“; a duše zlih pokojnika koje su svesnim mukama, odvojene su od pravednika „velikim bezdanom“. Pre Hristovog dolaska, bilo je to nevidljivo područje umrlih ležalo skriveno u seni kao nepoznanica. To je bilo mesto o kojem je malo toga rečeno i o kojem se znalo vrlo malo. Ali je „naš Spasitelj Isus Hrist obesnažio smrt i učinio da zasija život i neraspadljivost po evanđelju.“ (2 Tim 1:10) Isus Hrist je rasvetlio taj nevidljivi svet i uklonio njegov užas ulazeći u njega zbog nas a i takođe izišao iz njega na pobedničku stranu. On nije ostavljen napušten u njemu, nego je ušao u njega, „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“. Postoji ipak još mnogo toga o tom područiju što je obavijeno velom tajne. Ono još uvek sadrži odbojne karakteristike, zato što jer je prolaznog karaktera. To je vreme između vremena. U osnovi je to nešto neprirodno. Bog nas je stvorio kao potpune osobe: duh u jedinstvu s našim telom. Ući u stanje smrti s telom i dušom odvojeni jedno od drugog je nenormalno. To nije nešto za čime mi žudimo. Kao stvorenja mi uzdišemo i mučimo se u bolu iščekujući otkupljenje naših tela – mi ne čeznemo za nekim međustanjem u kojem su telo i duša odvojeni. Ali naše pouzdanje i naša uteha se nalaze u ovome: naš Spasitelj Isus Hrist je ušao u ovo stanje našeg postojanja, baš kao što je ušao u svako drugo stanje u koje smo i mi pozvani. Nije moguće da smo pozvani ići tamo gde Tvorac i Usavršitelj naše vere nije išao pre nas. „Kao što je Hrist umro za nas, i bio pokopan; tako jednako treba verovati da je sišao u pakao.“ I to, takođe,“radi nas ljudi i radi našeg spasenja“.

Biskup Gibson u svom komentaru na Članove ističe nešto direktno i od pomoći. On piše:

„Hrist… je ispunio sve uslove smrti stvarno i istinski kao (što je ispunio i) uslove života. Ako pakao i podzemlje… predstavlja nevidljivi svet pokojnika, tada je smrt neminovna za svako ljudsko biće, čije stanje predstavlja odvajanje duše i tela, ipso facto, „silazak u pakao“ uključuje svakoga ko mu je podložan. Ako je, dakle, naš Gospod zaista umro na krstu, bilo je potrebno da Njegova ljudska duša pređe u svet duhova, i „siđe u pakao“.

Gibson tada takođe citira odeljak iz dela B.F. Westcott-a, The Historic Faith, koju takođe citira i Griffith-Thomas na 69. stranici svog teksta:

„Hrist je svojim umiranjem u potpunosti sudelovao u našoj sudbini. Njegovo je telo položeno u grob. Njegova je duša prešla u stanje za koje mi mislimo da će i naša duša preći. On je za Boga izborio pobedu, i tako posvetio svako stanje ljudskog postojanja. Mi ne možemo nigde biti gde i On sam nije bio. On je nosio našu narav dok je živeo; nosio je našu narav kad je umro.“ Ovo naime, da bi se ispunili uslovi smrti, može bez oklevanja biti zabeleženo kao… svrha silaska.“ (str 169-170)

Stoga Griffith-Thomas ispravno zaključuje:

„Najbolje, i doista jedino, moguće tumačenje je da ova doktrina proizlazi iz istovetnosti našeg Gospoda s nama u ovoj, kao i svim drugim bitnostima. Ovo se čini kao pravo značenje njegovog mesta u Verovanju, a stoga i u samim Člancima. Tako se uzima u obzir da je naš Gospod zadovoljio svaki zahtev čoveštva „radi nas ljudi i radi našeg spasenja“. On je bio rođen, odrastao je, živeo, umro, telo mu je bilo u grobu, Njegov duh je otišao u nevidljivi svet čekajući uskrsnuće, On je uskrsnuo, i bio uznesen. Stoga i Verovanje i Članci naglašavaju činjenicu, i stoga svedoče o stvarnosti Njegovog dela u našu korist.“ (str 68-69)

Preostaje nam još da dodamo da je ovo najverovatnije bilo shvatanje rane Crkve s obzirom na stvarnost Hristovog silaska u pakao. Jer kako  na  drugi način objasniti zanimljive pojmove Atanasijevog verovanja. Ta postavka govori o Hristu,

„Koji je patio radi našega spasenja: sišao u ad: i trećeg dana vaskrsao iz mrtvih.On se vazneo na Nebesa, i sedi s desne strane Oca svemogućega. Odakle će doći ponovo da sudi živima i mrtvima. O čijem dolasku će svi ljudi ustati ponovo u svojim telima; I odgovarati za svoja dela..“

Atanasijevo verovanje ne spominje ništa o Hristovom „raspeću, smrti i ukopu“. Jer ovaj iskaz veroispovedanja, koji je između ostalog najodređeniji i najdetaljniji, procenjen je kao dovoljan da progovori o Hristovom „silasku u pakao“. A to se vidi u tome što sadrži sve što je najnužnije reći i verovati vezano za činjenicu da je Isus Hristos u potpunosti ušao u stanje smrti  radi nas, sa namerom da bi nas mogao uskrsnuti u život.

Autori: Leonard Wayne i Jonathan Riches

Prevod s engleskog: Danijel Milas