Свети Никола, чудотворац и епископ Мире, један је од најпоштованијих светаца у целокупном хришћанском свету. Његов спомендан славе сви хришћани 6. децембра, без обзира на црквену традицију. На тај дан га молитвено обележавају римокатолици, протестанти и православни верници који се држе Грегоријанског календара, као што су Грчка, Румунска, Бугарска и друге помесне православне цркве. Православне цркве које се придржавају Јулијанског календара, попут Српске, Руске и Грузијске, празнују га 19. децембра, што је по старом, јулијанском рачунању времена заправо 6. децембар. Тако овај велики празник повезује све хришћане у заједничком сећању на светитеља који је својим животом, милосрђем и вером постао живо сведочанство Христове љубави.

Никола, епископ Мире (данашњег Демреа у Турској), па је зато познат и као свети Никола Мирликијски, рођен је око 270. године после Христа у Патари, граду у римској провинцији Ликији (па је зато познат и као свети Никола Мирликијски), на подручју данашње Турске. Потицао је из богате хришћанске породице и одрастао у побожном дому који је од раног детињства обликовао његову веру и карактер. Као младић остао је сироче и наследио велико богатство својих родитеља. Међутим, уместо да ужива у личном луксузу, одлучио је да следи Христове науке и подели своје богатство сиромашнима, показујући изузетну великодушност и самилост.

Чак и као дете, Никола је показивао знаке необичне побожности. Причало се да је одбијао да сиса петком, даном Христовог распећа, као чин одрицања из љубави према Спаситељу. Како је растао, Никола је наставио да показује изванредне врлине, остајући чист и кротак у младости, у време када су многи његови вршњаци живели неодговорно. Његов стриц, такође по имену Никола, који је тада био епископ Мире, препознао је његову младалачку побожност и рукоположио га за свештеника у деветнаестој години.

Његова светост и великодушност брзо су постале познате. Једна од најчувенијих прича о њему говори о помоћи сиромашном оцу са три кћери. Тај човек није имао новца за мираз, па је очајан размишљао да своје кћери пошаље у јавну кућу. Када је то чуо, Никола је, под окриљем ноћи, три пута кроз прозор њихове куће убацио врећице пуне злата. Тим чином спасао је девојке од срамоте и постао узор хришћанског даривања – корен традиције дарова повезаних са светим Николом.

Као епископ Мире, Никола је био познат по пастирској бризи, ревности за правоверје и непоколебљивој одбрани хришћанске вере. Био је одлучан противник аријанизма – јереси која је порицала пуну божанску природу Христа.

Године 325. учествовао је на Првом Никејском сабору, где је, према предању, ударио јеретика Арија током жучне расправе о Христовој природи. Тај чин, иако контроверзан, показао је Николину горљивост у одбрани правоверја.

Током епископске службе, Никола је био познат по многим делима доброте и чудесима. Морнари су га призивали у помоћ током олуја, па је постао њихов заштитник. За време велике глади која је погодила његову епархију, Никола је чудесно умножио жито са трговачког брода, обезбедивши довољно хране за народ и за сетву следеће године. Његова слава чудотворца и заштитника невиних расла је, а причало се да је спасао неправедно осуђене од смрти и избављао децу из разних опасности.

Николов живот био је обележен непоколебљивом вером, великодушношћу и посвећеношћу правди. Као епископ, залагао се за сиромашне и потлачене, смањио порезе народу Мире и обезбедио праведну расподелу хране у временима оскудице. Његова брига за своје стадо и чврста одбрана правоверја донели су му поштовање и дивљење верника.

Свети Никола је преминуо 6. децембра 343. године у Мири. За његов гроб се говорило да испушта чудесну течност познату као „мана светог Николе“, чувена по својим исцелитељским својствима. Вековима после његове смрти, његов гроб је постао познато ходочасничко место, а поштовање светог Николе проширило се по целом хришћанском свету, учврстивши његову славу као једног од највољенијих и најутицајнијих светаца у историји Цркве.

---

Епископов ударац: прича из живота светог Николе

На Никејском сабору 325. године окупили су се епископи из целог хришћанског света да расправљају о Христовој природи. Међу њима био је и Никола, горљиви епископ Мире. Док је Арије, свештеник из Александрије, заступао учење да Исус није сувечан с Богом Оцем, Никола је постајао све узнемиренији. Не могавши да обузда огорчење над оним што је сматрао светогрђем, устао је, пришао Арију и ударио га по лицу.

Сабор је занемео од шока. Такво понашање епископа било је незамисливо, посебно пред царем Константином. Згрозивши се овим преступом црквеног достојанства, остали епископи су Николи одузели епископске ознаке и бацили га у тамницу.

У затвору се покајани Никола усрдно молио, тражећи опроштај за свој нагли поступак, али и потврђујући своју оданост истинском учењу. Те ноћи имао је виђење: Исус и Богородица указали су му се и упитали га зашто је у тамници. „Због љубави према вама,“ одговорио је Никола. Тада му је Исус пружио примерак Јеванђеља, а Богородица му вратила епископску штолу.

Следећег јутра тамничар је с чуђењем затекао Николу ослобођеног окова, одевеног у епископско рухо и како мирно чита Свето писмо. Када је цар Константин чуо за ово чудо, наредио је да Никола буде ослобођен и враћен на епископску службу.

Ова прича, било да је историјска или легенда, сликовито приказује Николину ревност за истину и његову спремност да брани веру и по цену личне казне. Истовремено изражава и мотив божанске потврде – да је Николино ревновање, иако пренагљено, на крају било од Бога одобрено.

---

Колекта

Свемогући Боже, у својој си љубави даровао своме слуги Николи из Мире трајно име по делима доброте – како на копну, тако и на мору: подај, молимо те, да твоја Црква никада не престане да ради за срећу деце, сигурност морнара, утеху сиромашних и помоћ онима које бацају олује сумње или туге; кроз Исуса Христа, Господа нашег, који с тобом и Духом Светим живи и царује, један Бог, у векове векова. Амин.