Реч Божја друге недеље адвента подсећа нас да је Реч Божија темељ наде хришћана.

Јер *што се раније написа, за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утјехом Писма имамо наду. [*Рим 4, 23, 24; 1 Кор 10, 11.] *А Бог трпљења и утехе нека вам да исто да мислите међу собом по Христу Исусу, [*Флп 2, 2; 3, 16.] Да би једнодушно, једним устима славили Бога и Оца Господа нашега Исуса Христа. Зато примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божју.
Али кажем, да је *Исус Христос био слуга обрезања истине ради Божје, да утврди обећања оцима. [*Мт 15, 24; Дап 3, 25.] А незнабошци да прославе Бога због милости, као што је написано: *Зато ћу те признати међу незнабошцима, Господе, и пјеваћу имену твојему. [*Пс 18, 49.] И опет говори: *Веселите се, незнабошци, с народом његовим. [*5 Мој 32, 43.] И опет: *Хвалите Господа, сви незнабошци, и славите га сви народи. [*Пс 117, 1.] И опет Исаија говори: *Биће корен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци. [*Ис 11, 10; Отк 5, 5.] А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.(Римљанима 15,4–13)

---

Реч Божја као темељ наде

Да бисмо разумели текст који је пред нама, морамо га поставити у контекст стихова који претходе овом читању (Римљанима 15,1–3). У том делу апостол Павле, по Духу Светом, позива јаке да подносе слабости слабих, да не угађају себи, него ближњима — „на добро и на изграђивање“ — позивајући се притом на пример Христов. У ширем контексту, ови стихови су наставак и закључак 14. поглавља Посланице Римљанима.

У њима се говори о хришћанској слободи и хришћанској љубави. Човек жели бити слободно биће, жели да доноси одлуке у свом интересу — што је данас израженије него икада. Та „саможивост“, на коју нас апостол Павле упозорава у 2. Тимотеју 3,2, по његовим речима је знак последњих времена.

Да, хришћани јесу слободни, и када им је савест чиста и када оно што чине проистиче из Божије воље, могу доносити одлуке које су и духовно и материјално корисне за њих. Но, истовремено апостол Павле позива да не занемаримо интересе других. Љубав према ближњем није само осећај, нити пука обавеза, него мора бити практично делатна.

То не значи да треба занемарити сопствене потребе — када су оне вођене исправним мотивима и чистом савешћу, дакле када проистичу из Божје воље. Али свака себичност која занемарује или угрожава ближњег, није хришћански приступ слободи, која мора бити прожета љубављу.

Као и у свему, хришћанима је узор Христос. Он је на прво место ставио послушност вољи Очевој. Дакле, за све што чинимо, полазиште мора бити Божја воља. Када је она темељ наших одлука и делања, наш ће живот бити благословен, а наши односи одражаваће љубав коју Бог жели да види међу нама.

---

Верност Божија

Павле у наставку уздиже Божју реч. За његове читаоце „Божја реч“ значила је Стари завет — јер у то време још нису постојала јеванђеља у писаном облику. Они који данас потцењују Стари завет треба да се сете да су у раној Цркви — у богослужењима која су водили Павле, Петар и остали апостоли — управо читани текстови Старога завета, певани псалми и усмено преношено јеванђеље које је касније записано.

За Павла, који је као теолог свог времена био изврстан познавалац Старог завета, Свето писмо је било „наше поучавање“. А шта је та поука?

Бог никада није одустао од човека. Чак и када га човек одбацује, када је непослушан, када одлази, Бог га ипак тражи. Позива га да се врати, показује му љубав, милост, бригу и водство, и даје му своја обећања.

Када човек хода у послушности Божијој вољи и верује Божијој речи, може се ослонити на Божија обећања — која постају стварност. Бог који је деловао у животима старозаветних праведника јесте и наш Бог. Исти Дух Свети који је био у Данилу, Давиду, Јеремији, Исаији и другима — делује и у нама. Бог је веран својој речи, и она неће остати празна ни у нашем животу.

---

Нада

Апостол Павле нас позива да „трепљењем и утехом из Писма имамо наду“. Вера у Божја обећања захтева стрпљење. Понекад нећемо одмах видети резултате својих молитви, али нас Божја реч позива да не одустајемо — ни од вере, ни од молитве.

Нестрпљивост нас често одводи у погрешном смеру, нарочито данас када човек жели све — одмах. Али мудри Соломон каже: „ко је брзих ногу, спотиче се“ (Приче 19,2). И сам бих могао поновити молитву светог Августина: „Боже, дај ми стрпљења — само пожури!“

Али Бог делује у своје време — никада не касни. Зато треба истрајати и веровати да ће испунити своја обећања у право време.

Наша нада није без темеља. Она је утемељена у Божјем делу и у испуњењу Његових обећања. То је утеха Писма која нас охрабрује. Посебно се то показало у доласку Месије: Бог је обећао и послао Спаситеља. Народ Божји је вековима чекао, али њихова нада није била изневерена.

Тако и ми треба да будемо стрпљиви и пуни наде да ће Бог деловати и у нашем животу. Колико смо пута видели да је Бог био веран својим обећањима? А колико пута смо, због нестрпљивости, кренули својим путем и удаљили се од Његове воље?

---

Заједништво

Павле затим подсећа на почетак поглавља — на међусобне односе међу хришћанима. Божја обећања и утеха Писма нису дати само појединцима, већ целој заједници Божијег народа.

Хришћани нису позвани на самоћу, него на заједништво у коме се међусобно изграђују у нади и постојаности. На то нас подсећа и Посланица Јеврејима (10,23–25), где смо позвани да се чврсто држимо исповедања наде и да се подстичемо на љубав и добра дела.

У том духу апостол Павле позива на слогу у Христу — дакле на јединство. Не може бити јединства у ширем смислу ако га нема у конкретној заједници. А циљ тог јединства није само мир и разумевање, већ — да „једнодушно и једним устима славимо Бога“. Бог жели да Га Његов народ слави. Управо у слављењу, у величању Бога, Црква показује своје најдубље јединство.

Жалосно је када хришћани кажу да не могу да се моле или славе Бога са другима. Када одбијамо да заједно славимо Бога, тиме само ојачавамо непријатеља. Ђаво је најјачи онда када је хришћанско јединство слабо. Али када се хришћани уједине у молитви — он је поражен.

---

Навештање јеванђеља и прихватање других

Старозаветни народ Божији имао је послање да сведочи другим народима о правом Богу. Павле у овом одломку цитира Псалам 18, Псалам 117 и Исаију 11,10, подсећајући Јевреје да Бог прима и незнабошце који су прихватили Христа. Ко онда има право да одбаци оне које Бог прихвата?

И данас ова порука остаје важна. Црква је у историји понекад показивала искључивост према одређеним народима или групама. Али љубав према сопственом народу може бити оправдана само ако нас подстиче да јеванђеље делимо са другима, и ако прихватамо све које Бог позива у свој народ.

То је уједно и порука адвента и Божића: Бог долази сваком човеку и позива га у своју породицу. Ми, који смо Његова деца, не можемо одбацити као браћу и сестре оне које наш небески Отац прихвата.

---

Закључак

Апостол Павле закључује речима благослова:
„А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.“ (Рим 15,13).

Бог је извор наше наде, а радост и мир су знаци Његовог присуства. Када верујемо Богу, радост и мир — као плодови Духа Светога — обилују у нашем животу.

Нека нас порука друге недеље адвента охрабри да одбацимо себичност и мислимо на ближње. Верујмо Богу и Његовим обећањима — јер нас она никада неће изневерити.

Навештајмо Божју реч сваком човеку и прихватимо све које Господ позива у заједницу Свога народа.

Амин.

Насловна фото: Pixabay