Многи људи који долазе у англиканску традицију из других хришћанских заједница носе са собом бројна питања. Врло често та питања односе се управо на сакраменталну природу Цркве.

То је сасвим разумљиво. Англиканска Црква наглашава сакраменте више него неке друге хришћанске заједнице. Све Цркве имају проповеднике Речи, али немају све развијену сакраменталну теологију нити уређену литургијску структуру.

Чак и међу практикујућим англиканцима понекад се дешава да црквене праксе прихватамо здраво за готово, без дубљег размишљања. Управо зато је корисно да се с времена на време вратимо овим темељним питањима.

---

Зашто су свештеници неопходни за свето причешће?

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо се најпре подсетити шта се заправо дешава у светом Евхаристијском сабрању.

Према Book of Common Prayer 2019, света Евхаристија је „главно средство благодати за одржаван и негован живот у Христу“ (стр. 7). Кључни појам у овој реченици јесте средство благодати.

Али одмах се намеће следеће питање: како?

На то нам помаже да одговоримо англикански катихизис To Be a Christian. Говорећи о светом причешћу, он каже:

„Као што се моје тело храни хлебом и вином, тако се моја душа укрепљује Телом и Крвљу Христовом. Примам Божији опроштај и обнављам се у љубави и јединству Тела Христовог, Цркве.“

Суштина је у томе да је сакрамент делотворан. Он нешто чини. Има стварни и реални духовни учинак у животу верника.

Зато свето причешће није пуки симбол, већ истинско средство благодати.

Али поштовање које Црква показује према овом сакраменту не заснива се само на његовом дејству, него и на његовом извору. Крштење и света причест сматрају се Господњим сакраментима (лат. dominicales), јер их је сам Господ Исус Христос непосредно установио.

У случају причешћа, Исус даје заповест у ноћи свога издања, у горњој соби (Мт 26,26–29; Мк 14,22–25; Лк 22,14–23). Али важно је запитати се: коме је ова заповест дата? Не мноштву, нити седамдесеторици ученика, већ апостолима. Њима је поверена одговорност да ову заповест наставе да врше ради користи заједнице вере која ће се око њих развити.

Занимљиво је и то што у 1 Кор 11 – поглављу које чини основу евхаристијске литургије – апостол Павле говори са апостолским ауторитетом. Он даје упутства и смернице за праксу светог причешћа, што поново указује на апостолски надзор над сакраментима.

„Зашто су свештеници неопходни?“

Кратак одговор гласи: зато што је служење сакраментима апостолска служба, поверена ради старања о Цркви.

Брига за сваку помесну Цркву поверена је рукоположеним свештеницима како би се осигурала верност и у учењу (Реч) и у вршењу црквених обреда (сакрамената), на изграђивање Тела Христовог.

Ако погледамо Чин рукоположења у Book of Common Prayer 2019, јасно видимо шта се тражи од епископа и свештеника.

У завршној молитви Литаније рукоположења, архиепископ се моли:

„Подари своју благодат свим епископима, пастирима своје Цркве, да марљиво проповедају твоју Реч, правилно деле твоје Сакраменте и мудро спроводе побожну дисциплину…“

У испитивању кандидата за свештеничку службу стоји:

„Хоћеш ли, дакле, са верном марљивошћу служити учењу, сакраментима и дисциплини Христовој, како је Господ заповедио и како их је ова Црква примила…?“

Као англиканци, разумемо да ови сакраменти имају свој извор у Божијим заповестима, а не у људским предањима. Бог их је поверио Цркви, епископима и, преко њих, свештеницима, да буду верно и одговорно служени ради старања о душама верних.

---

Зашто је литургија неопходна за свето причешће?

Питање литургијске форме има прилично јасан одговор: имамо Књигу заједничких молитава с разлогом. Речи су важне – не у магијском, већ у дубоко теолошком смислу. Оно што Црква моли показује у шта она верује.

Молитве у служби светог причешћа, као главном богослужењу Цркве, не препуштају се случају или личним склоностима свештеника. Литургијски обрасци у Књизи заједничких молитава штите Цркву од пролазних културних трендова и, у крајњој линији, од јереси.

Ту налазимо речи установљења из Јеванђеља и из 1 Кор 11, молитве ране Цркве, као и богословски рад енглеских реформатора. Заједничко Јеванђеље и заједничка молитва уједињују нас у заједничкој вери ради општег добра.

Речи установљења у евхаристијској служби обликоване су по древном обрасцу спомињања и призивања, који – у споју са свештеничким призвањем – осигурава испуњење двоструког критеријума Цркве наведеног у Тридесет и девет чланака, члан XIX:

„Видљива Христова Црква јесте сабрање верних, у коме се чисто проповеда Реч Божија и правилно служе Сакраменти.“

---

Закључак

Свештеници и правилно уређен литургијски чин неопходни су за ваљано служење светог причешћа. Ови захтеви не произлазе из пуке формалности, већ из библијске и историјске одговорности поверене рукоположеном свештенству, по апостолском обрасцу.

На тај начин Црква обезбеђује да се сакраменти служе исправно, на корист и заштиту народа Божијег, на славу Бога и на изграђивање Тела Христовог.

Превод и прилагођена верзија
Према чланку Криса Финдлија