Авраамова вера се узима као модел вере, вере у Новом завету. Аврам, касније назван Авраам, постаје отац верника, први који је вером оправдан.

„И рече Господ Авраму: Иди из земље своје и од рода свог и из дома оца свог у земљу коју ћу ти ја показати. И
учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославити, и ти ћеш бити благослов. Благословићу
оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена
на земљи. Тада пође Аврам, као што му каза Господ, и с њим пође Лот. А беше Авраму седамдесет и пет година
кад пође из Харана.” (Пост. 12, 1–4а)

На првим страницама Књиге Постања видимо како је Бог незадовољан човеком. Три су казне наведене већ на почетку: изгнанство из раја, потоп и збрка језика код Вавилонске куле. Такође, на почетку Књиге Постања налазимо и проклетства која су последица Божјег разочарања човеком. Но, са Авраамом започиње ново раздобље Божје наклоности и милости према човеку.

У 11. поглављу Књиге Постања читамо да је Аврам (име које је носио пре него му га је Господин променио у Авраам) син Таре. Тара је потомак Сима, Нојевог сина. Аврам је имао двојицу браће: Нахора и Арана. Аран је умро млад, а Аврам и Нахор су се оженили. Аврамова жена звала се Сара, а Нахорова Мелха (Нахоров син био је Лот). Живели су у земљи хананској, доселивши се у њу из Ура халдејског.

Име Аврам значи „отац узвишени“ или, ако потиче из акадског језика, „он је љубио оца“. Касније ће добити ново име – Авраам, што значи „отац мноштва народа“.

Када је Авраму било 75 година, Бог му проговори: „…Иди из земље своје…“. Осим што Бог тражи од њега да се покрене према непознатом, обећава му и велико потомство – њему, старцу од 75 година, који још није имао деце, а жена му Сараја (касније Сара) била је нероткиња.

Рече Господ…

Бог проговара Авраму. На почетку Књиге Постања видимо како Бог својом речју ствара свет. Да, када Бог проговара – Он ствара нешто ново. Када Бог говори, треба застати, чути и послушати. Када Бог говори, Његова реч није празна. Треба да се за њу „ухватимо“ јер она немогуће претвара у могуће, неспремност у спремност, неспособност у способност.

Избор Аврама је милост Божја

Зашто је Бог изабрао баш Аврама? Зашто је он био бољи од свога брата Нахора или некога другога? Аврам је вероватно штовао друге „богове“ као и његов отац. Ни по чему не видимо да би заслужио бити изабран за дело које је пред њим.

Позив Аврама јесте неочекивана и незаслужена милост – „неодољиви позив Божји“ на који се Аврам није могао не одазвати. Аврам нам тако постаје снажан пример избора и незаслужене милости. Бог је на делу у његовом животу. Исто тако, и у нашем је позиву пресудна Божја милост. Ничим је нисмо заслужили, но Бог нам се смиловао.

Ту је, дакле, важна слободна воља – али не наша, већ Божја. Она је пресудна за наше спасење. Бог је својом слободном вољом и сувереном одлуком одлучио да нас позове и спасе.

Божја реч је обећавајућа али и захтевна

Бог тражи од Аврама да остави свој дом и своју земљу те да крене према непознатом – према земљи коју ће му Господ показати. Мора се одмакнути од старог начина живота и служења „другим боговима“. Мора оставити старо иза себе да би Бог од Аврама учинио Авраама – новог човека. То је и Христос тражио од својих ученика када их је позивао да га следе, да „оставе мреже“ и пођу за Њим.

Ово је захтевна Божја реч. Она позива на напор и неизвесност, али управо је то потребно у школи ослањања на Бога.

Шта Бог пред нас поставља? Шта од нас тражи? Треба ли да оставимо неке наше „сигурности“ или „друге богове“ како бисмо постали нова створења? Тражи ли Бог од нас искорак у вери, праћен напорима који нам се чине немогућима?

Најлакше је одустати, уверити себе да нешто не можемо. Но, ако Бог од нас нешто тражи, онда то сигурно можемо.

Заповест и обећање

Божје заповести и Божја обећања увек иду заједно.

1. Обећање земље

Земља је опипљиви, материјални благослов. Бог му жели дати сигурност и промислити за његов живот. Даће му жито и стоку. То је манифестација Божјег благослова. Када је земља родна, Бог благосиља свој народ. Када је земља погођена сушом, Бог кори свој народ. Бог није изван наших свакодневних околности.

2. Благослов потомства

Бог старцу и нероткињи обећава велико потомство. Ту је доиста требало имати вере, но вера је уродила плодом. Аврам (Авраам) постао је праотац Израела (Јевреја) и Арапа, а у духовном смислу – праотац свих који верују у правога Бога. Зато је његова вера благослов свима који се вером оправдавају и који су искусили милост незаслуженог Божјег позива.

Авраамова вера следи Божје вођство

Аврам не полемише с Богом и не покушава да се „извуче“. Он је спреман да послуша. Када Бог говори, Његов слуга треба да слуша.

Аврам се препустио Божјем вођству. За њега је то значило велико одрицање и огроман напор – оставља познато како би се упустио у непознато, оставља сигурност како би кренуо у несигурност.

„Вером Авраам послуша кад би позван да изиђе на место које је имао да прими у наследство, и изиђе не знајући куда иде.“ (Јеврејима 11, 8)

Аврам оставља стари живот да би добио нови; оставља иза себе старог човека да би постао нови човек.

Но, пут с Богом ипак није несигуран. Ако доиста имамо поверење у Бога, тада ће и наши кораци бити сигурни.

„Твоја реч нози је мојој светиљка и светло мојој стази.“ (Псалам 119, 105)

Аутор: Епископ др Јасмин Милић

Молитва дана (колекта)

Свемогући Боже, Ти знаш да ми сами по себи немамо снаге да себи помогнемо. Чувај нас споља у нашим телима и изнутра у нашим душама, да будемо заштићени од свих невоља које могу задесити тело, и од свих злих мисли које могу напасти и ранити душу; кроз Исуса Христа, Господа нашег, који са Тобом и Светим Духом живи и царује, један Бог, у векове векова. Амин.