Pravi propovednik, onaj kojeg je Bog postavio, propoveda svoju poruku sa strahom i drhtanjem jer “tako usta Gospoda govorahu”. On nosi teret Gospodov i saginje se pod njim. Naša tema nije tričava; ona pokreće celu dušu…

Martin Luther se nije bojao čovekovog  lica, a ipak je rekao da su mu se kolena tresla dok je propovedao, jer je osećao golemu odgovornost. Teško nama ako se usudimo propovedati Božiju reč s polovičnim srcem, bez duše i sile! Teško nama ako rukujemo Božijom rečju kao nekim slučajnim predmetom. Kada bi to bile samo naše reči, mogli bismo se truditi da postignemo vrline govorništva; ali budući da je to Božija reč, ne možemo dozvoliti da mislimo na sebe. Obvezni smo govoriti “ne rečima ljudske mudrosti, da Hristov krst ne bi izgubio svoju silu” (1 Kor 1,17).

Ako poštujemo Reč, nećemo je hteti poboljšati našom veštinom ili dičnim govorom. Bilo bi nam bolje da razbijamo kamenje na putu nego da budemo propovednici, ako nemamo Božijeg Duha da nas podržava. Naš je zadatak častan, naš teret težak… Ni jedno delo nije tako časno i važno kao objavljivanje evanđelja Isusa Hrista. Radi toga je opterećeno velikom odgovornošću kako se niko ne bi usudio bez neophodne potrebe za velikom milošću da svoj posao obavi ispravno. Mi koji propovedamo evanđelje, ležimo pod jakim pritiskom, o kome možemo sa sigurnošću reći: “Tako usta Gospoda govorahu”. Više živimo u večnosti nego u sadašnjosti. Govorimo vam kao da smo videli veliki beli pesto i božanskog sudije kome treba položiti račun ne samo za ono što smo rekli, neko i kako smo to rekli…

Nije na meni da menjam ili podešavam evanđelje… Zar ćemo pokušati popravljati i poboljšati ono što je Bog objavio? Neizmerna i beskonačna mudrost – zar će nju ispravljati ograničeno biće današnjice?…

Nukaju nas da budemo milostivi. Mi jesmo milostivi, ali s našim vlastitim novcem. Nemamo prava dati ono što nam je ostavljeno s poverenjem i što nam nije na raspolaganju. Kada moramo delovati s Božijom istinom, mi smo tada upravitelji, moramo upravljati Božijom riznicom, ne milosrđem prema ljudskim mišljenjima nego prema pravilu odanosti Božijoj istini…

Jedna Božija reč vrednija je od biblioteke ljudske nauke. “Pisano je” postaje snažno oružije koje utišava sve topovske baterije čovekove misli. Oni koji govore u ime Jahve, trebalo bi da  govore hrabro, u ime Gospoda Boga.

Preuzeto iz: Tako je govorio Spurgeon, str. 27-30

Kod preuzimanja ovoga članka obavezno navesti link