Доносимо службене синодске изјаве православних Цркава о питању валидности англиканских рукоположења између 1922 и 1939 године.

Већ међу многим епископалним круговима постојала је погрешна представа да „признање редова“ аутоматски подразумева пуно црквено заједништво. Међутим, како јасно показују ови документи, такво признање не значи успостављање пуног јединства, него представља тек почетни, иако изузетно важан, корак ка њему.

То се може упоредити са односима између других Цркава: на пример, Римокатоличка Црква признаје валидност православних редова, али то не значи да постоји потпуно заједништво између њих. Слично томе, и православно признање англиканских редова треба разумети као теолошко признање једне стварности, а не као потврду потпуног јединства.

Историјски развој односа

Контакти између англиканске и православне Цркве започињу још у ранијим вековима, али тек у деветнаестом веку добијају конкретнији облик. Мисионарска делатност, нарочито у Грчкој и Русији, као и пастирске потребе верника изван матичних земаља, подстакле су озбиљније разматрање међусобних односа.

Први покушаји заједништва били су индивидуални и ограничени, попут случаја Вилијама Палмера у Русији у 19. веку. Иако нису одмах донели конкретне резултате, отворили су пут каснијим институционалним контактима.

Током друге половине 19. и почетком 20. века развија се интензивнији теолошки дијалог. Расправе о апостолском прејемству, Светим тајнама и природи Цркве постепено су уклањале предрасуде и омогућиле боље међусобно разумевање.

Важну улогу имале су и међународне конференције, нарочито у оквиру покрета Faith and Order, где су представници обеју традиција могли да изнесу и упореде своја становишта.

Теолошки оквир: признање без пуног јединства

Средишње питање ових расправа било је:
може ли се признати валидност сакрамената изван пуног јединства Цркве?

Православна теологија на то одговара нијансирано.

С једне стране, наглашава се да је Црква једна и да су Свете тајне у пуноћи везане за њено јединство. С друге стране, развијен је концепт икономије, према којем се у пастирске сврхе може признати деловање благодати и изван видљивих граница Цркве.

То је довело до схватања да је могуће говорити о степенима црквености, односно о стварној, али непотпуној присутности сакраменталне благодати у другим хришћанским заједницама.

Цариград, 1922.

„Преосвећени архиепископе Кентерберијски и врховни јерарху целе Енглеске, љубљени брате у Господу Исусу Христу, примите поздрав.

Наш посебан одбор, који се бави питањем јединства Цркава, размотрио је питање валидности англиканских рукоположења са православног становишта. По одлуци Свете Синоде, ово питање је проучено са свих страна, те је закључено да Православна Црква признаје рукоположења епископа Англиканске епископалне Цркве, као и свештеника и ђакона, имајући исту валидност као и рукоположења Римокатоличке, Старокатоличке и Јерменске Цркве.

Ово признање заснива се на чињеници да су у тим рукоположењима сачувани сви нужни елементи који, са православног становишта, обезбеђују пренос благодати свештенства кроз апостолско прејемство.

Јасно је да између православне и англиканске Цркве још не постоји пуно јединство вере и заједништва. Ипак, овај закључак представља корак ка приближавању и јединству.

Цариград, 28. јул 1922.

† Мелетије, патријарх цариградски“

---

Јерусалим, 1923.

„Ваша Милости, архиепископе Кентерберијски, први јерарху целе Енглеске и наш љубљени брате у Господу Исусу Христу, поздрав у Господу.

Свети Синод наше Патријаршије, размотривши питање англиканских редова са православног становишта, донело је одлуку да су хиротоније епископа и рукоположења свештеника и ђакона у Англиканској епископалној Цркви валидна, будући да поседују све оно што је потребно за признање благодати свештенства према православном учењу.

Ова одлука следи и потврђује закључак Цариградске Цркве из 1922. године.

Са братском љубављу у Христу.“

---

Кипар, 1923.

„Након пажљивог разматрања питања, свети Синод Кипарске Цркве закључује:

Будући да апостолско прејемство у Англиканској Цркви није прекинуто, те да су у њеним рукоположењима сачувани видљиви знаци кроз које се преноси благодат Духа Светога, не постоји препрека да Православна Црква призна валидност англиканских рукоположења, на исти начин на који признаје рукоположења Римокатоличке и других древних Цркава.

Стога закључујемо да англиканска рукуположења могу бити признати као валидна.“

---

Александрија, 1930.

„Свети Синод Александријске Цркве, узимајући у обзир изјаве Англиканске Цркве о евхаристији и апостолском прејемству, сматра да нема препреке признању валидности англиканских рукоположења.

Стога изјављујемо да они који су рукоположени у Англиканској Цркви, уколико приступе Православној Цркви, не треба да буду поново рукоположени, него се могу примити на основу постојећег рукоположења.

Ова одлука заснива се на уверењу да Англиканска Црква исповеда веру у складу са древном Црквом у погледу Светих тајни и свештенства.“

---

Румунија, 1936.

„Свети Синод Румунске Православне Цркве, након проучавања историјског развоја Англиканске Цркве и њеног учења о рукуположењу и Светим тајнама, закључује да се у тој Цркви сачувало апостолско прејемство путем непрекинутог низа епископских хиротонија.

У обредима рукоположења садржани су сви битни елементи које Православна Црква сматра нужним за валидност Светога реда: правилна форма, правилна намера и законита хиротонија од стране епископа у апостолском прејемству.

Стога сматрамо да англиканска рукоположења не одступају од оних у Римокатоличкој и старим источним Црквама, те их се може признати као валидна.

Ово признање не значи пуно јединство између Цркава, него представља основу за даље приближавање.“

---

Грчка, 1939.

„Свети Синод Грчке Цркве, узимајући у обзир одлуке Васељенског патријархата и других православних Цркава, потврђује да се англиканска рукоположења могу признати као валидна.

Ово признање заснива се на очувању апостолског прејемства, правилном обреду рукоположења и вери која у основним елементима није у супротности са вером древне Цркве.

Ипак, наглашава се да ово признање не значи успостављање евхаристијског заједништва, које захтева пуно јединство у вери и црквеном поретку.“

Више о овоме, на енглеском види овде.

Српска православна црква (СПЦ) је 1920-их година, у духу тадашњих екуменских приближавања, изразила позитиван став о валидности англиканских рукоположења.

Након Првог светског рата дошло је до отопљавања односа између православних и англиканских цркава. У том оквиру, цариградски патријарх Мелетије IV је 1922. године признао англиканска посвећења као валидна. Следећи Цариград, и друге православне цркве, укључујући СПЦ, потврдиле су тај став почетком 1920-их, препознајући да је апостолско прејемство у англиканској заједници очувано. Током тог раздобља забележени су примери где су англикански свештеници могли примити причешће у православним црквама, а сарајевско/скопски митрополит подстицао је овакву врсту сарадње.

Закључак

Из свега изложеног може се закључити да, иако данас поједине православне Цркве показују извесну резерву или чак доводе у питање валидност апостолског прејемства код англиканаца, историјска сведочанства указују да такав став није увек био доминантан. Напротив, у првој половини XX века више помесних православних Цркава изразило је спремност да призна валидност англиканских рукоположења, заснивајући тај суд на очуваном апостолском прејемству и сакраменталној форми.

Стога је очигледно да савремене недоумице не представљају континуитет јединствене и непромењене традиције, већ пре одраз каснијих богословских, канонских и практичних развоја. Ова чињеница отвара простор за озбиљно историјско и теолошко преиспитивање, у духу ранијег периода који је био обележен већом отвореношћу и тежњом ка међусобном разумевању.