Англиканизам

UVOD U ANGLIKANIZAM – 1. lekcija: Šta je anglikanizam

Cilj lekcije

U ovoj lekciji upoznaćemo osnovno značenje pojma anglikanizam. Videćemo u šta anglikanci veruju, na kojim se izvorima temelji njihov crkveni identitet i zašto anglikanizam sebe razume kao deo jedne, svete, katoličke i apostolske Crkve, ali istovremeno kao Crkvu oblikovanu biblijskim i reformacijskim načelima.

1. Šta znači reč „anglikanski“?

Reč anglikanski dolazi od latinskog izraza ecclesia anglicana, što jednostavno znači „Engleska crkva“.

Međutim, anglikanizam odavno nije ograničen na Englesku. Tokom vekova proširio se širom sveta, te danas anglikanske Crkve postoje u Evropi, Africi, Aziji, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji i Okeaniji.

Zbog toga reč „anglikanski“ danas ne označava nacionalnost, nego određenu crkvenu, teološku, liturgijsku i duhovnu tradiciju.

Anglikanac može biti Englez, Amerikanac, Nigerijac, Brazilac ili pripadnik bilo kog drugog naroda. Ono što ih povezuje nije nacionalnost, nego zajednička hrišćanska baština.

2. Da li je anglikanizam katolički ili protestantski?

Na ovo pitanje ne možemo odgovoriti jednostavnim izborom između dve mogućnosti.

Anglikanizam je nastao unutar zapadne katoličke Crkve, ali je u 16. veku prošao kroz Reformaciju.

Zbog toga klasični anglikanizam istovremeno naglašava svoju katoličnost i svoju reformisanost.

Reč katolički ovde ne znači „rimokatolički“. Grčka reč katholikos znači „sveopšti“ ili „univerzalni“. Kada u Nikejskom Simvolu vere ispovedamo:

„Verujem u jednu, svetu, katoličku i apostolsku Crkvu“,

ne govorimo isključivo o jednoj denominaciji, nego o Hristovoj Crkvi koja je prisutna već dve hiljade godina i koju čine različiti narodi.

Anglikanska reformacija zato nije izvorno započela kao osnivanje neke potpuno nove Crkve. Reformatori su želeli postojeću Crkvu reformisati prema Svetom pismu i veri drevne Crkve.

Upravo zato anglikanska tradicija zadržava mnoge elemente istorijskog crkvenog života:

  • episkope, prezvitere i đakone,
  • liturgijsko bogosluženje,
  • svete tajne (sakramente),
  • crkvenu godinu,
  • drevne hrišćanske Simvole vere,
  • kontinuitet crkvene službe,

dok istovremeno snažno naglašava reformacijska načela poput prvenstva i dovoljnosti Svetog pisma, opravdanja verom i neophodnosti Božje blagodati za spasenje.

Zbog toga se klasični anglikanizam može opisati kao reformisana katolička tradicija.

3. Anglikanizam – „srednji put“

Za anglikanizam se često koristi izraz via media – „srednji put“.

Taj izraz može biti koristan, ali može biti i pogrešno shvaćen.

Anglikanizam nije pokušaj da se između dve suprotstavljene tvrdnje uvek pronađe kompromis. Hrišćanska istina ne podleže kompromisima.

Istorijski gledano, engleska Reformacija jasno je odbacila određena učenja i prakse srednjovekovne Crkve za koje je smatrala da nemaju dovoljno utemeljenje u Svetom pismu. To se posebno vidi u Trideset i devet članova vere.

Istovremeno, anglikanski reformatori nisu želeli da odbace sve što je postojalo pre Reformacije. Zadržali su ono što su smatrali saglasnim sa Svetim pismom i svedočanstvom drevne Crkve.

Dakle anglikanizam kakvog danas postajemo nije Crkva koja je nastala u 16 veku, već Crkva koja je postojala puno ranije ali je u 16 veku reformisana (o tome će biti više reči u sledećoj lekciji).

4. Sveto pismo – temelj anglikanske vere

Najviši i konačni autoritet za učenje anglikanske Crkve jeste Sveto pismo Starog i Novog zaveta.

Šesti član Trideset i devet članova vere kaže:

„Sveto pismo sadrži sve što je potrebno za spasenje.“

To znači da se od hrišćanina ne može zahtevati kao neophodno za spasenje verovanje u nešto što se ne može dokazati Svetim pismom ili iz njega valjano izvesti.

Anglikanizam poštuje crkveno predanje, crkvene oce, sabore i teološko promišljanje, ali nijedan od tih autoriteta nije iznad Božje pisane Reči.

To je jedno od temeljnih reformacijskih načela anglikanske teologije.

Apostol Pavle govori Timoteju:

„Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku , za prekoravanje, za popravljanje, za odgajanje u pravednosti.“
(2 Tim 3,16)

Crkva zato ne stoji iznad Reči Božje. Ona je pozvana da sluša, propoveda i čuva Reč Božju.

5. Vera drevne Crkve

Kao što smo rekli, anglikanci ne veruju da je hrišćanstvo počelo u 16. veku.

Reformacija nije početak hrišćanstva.

Anglikanska Crkva prihvata temeljnu veru drevne Crkve izraženu posebno u istorijskim Simvolima vere.

Najvažniji su:

Apostolski Simvol vere – posebno povezan sa krštenjem i svakodnevnom molitvom;

Nikejski Simvol vere – veliko ispovedanje vere u Trojedinog Boga i božanstvo Isusa Hrista;

Atanasijev Simvol vere (Quicunque vult) – detaljnije izlaganje učenja o Presvetoj Trojici i Hristovoj ličnosti.

Ovi Simvoli vere ne predstavljaju dodatak Bibliji. Njihova svrha jeste da sažeto izraze ono što Crkva prepoznaje kao biblijsko učenje o Bogu, Hristu i spasenju.

6. Book of Common Prayer (Knjiga zajedničkih molitava)

Jedno od najprepoznatljivijih obeležja anglikanizma jeste Book of Common Prayer – Knjiga zajedničkih molitava, poznata jednostavno kao BCP.

Prvo izdanje objavljeno je 1549. godine, a posebno je značajno izdanje iz 1662. godine.

BCP je više od zbirke molitava.

U njemu nalazimo:

  • jutarnju i večernju molitvu,
  • liturgiju Svete pričesti (evharistijsku službu),
  • obred krštenja,
  • konfirmaciju,
  • venčanje,
  • sahranu,
  • rukopoloženje,
  • psalme,
  • kolekte i druga bogoslužbena pravila.

BCP je vekovima oblikovao način na koji anglikanci mole, veruju i žive.

Postoji drevno hrišćansko načelo kojeg anglikanci posebno ističu:

Lex orandi, lex credendi – „zakon molitve jeste zakon verovanja“.

Drugim rečima, način na koji Crkva moli pokazuje i oblikuje ono što Crkva veruje.

Zbog toga se anglikanska teologija ne upoznaje samo čitanjem teoloških knjiga. Ona se upoznaje i molitvom i bogosluženjem.

7. Trideset i devet članova vere

Drugi važan dokument klasičnog anglikanskog identiteta jesu Trideset i devet članova vere.

Njihov je autor arhiepiskop Tomas Kranmer koji je 1563 godine objavio osnovno anglikansko verovawe u 39 članova koji govore o:

  • Svetoj Trojici,
  • Hristu,
  • Svetom pismu,
  • prvorodnom grehu,
  • slobodnoj volji,
  • opravdanju,
  • dobrim delima,
  • Crkvi,
  • svetim tajnama (sakramentima),
  • Gospodnjoj večeri,
  • crkvenoj službi,
  • autoritetu Crkve i drugim pitanjima.

Oni jasno pokazuju da je istorijski anglikanizam deo protestantske Reformacije, premda je sačuvao katoličku strukturu službe i liturgijski kontinuitet zapadne Crkve.

Zbog toga se BCP i 39 članova ne mogu odvojiti jedan od drugog. Jedno nam pokazuje kako anglikanci mole, a drugo na važan način sažima šta anglikanci veruju.

8. Episkopalna Crkva

Anglikanske Crkve imaju episkopalno crkveno uređenje.

Reč episkopalan dolazi od grčke reči episkopos, što znači nadglednik, odnosno episkop.

Anglikanska tradicija zadržala je istorijsku trostruku službu:

episkop – prezviter – đakon.

Episkop ima posebnu odgovornost za čuvanje apostolske vere, pastirski nadzor nad Crkvom i rukopoloženje služitelja.

Prezviteri, koje u svakodnevnom govoru najčešće nazivamo sveštenicima, propovedaju Reč, služe svete tajne i pastirski vode zajednicu.

Đakoni su posebno pozvani na služenje i pomažu episkopima i prezviterima u životu i misiji Crkve.

Anglikanci ovu strukturu nisu izmislili u vreme Reformacije. Ona pripada drevnom crkvenom predanju.

9. Reč i sveta tajna

Anglikansko bogosluženje posebno povezuje dve stvarnosti:

Reč Božju i svetu tajnu (sakrament).

Na bogosluženju slušamo čitanja iz Svetog pisma, psalme i propoved. Ali okupljena Crkva takođe pristupa Gospodnjoj trpezi.

Zato se anglikanska duhovnost ne može svesti samo na propoved niti samo na obred.

Hristos hrani svoju Crkvu svojom Rečju i svojim svetim tajnama.

Anglikanski reformatori zato nisu ukinuli sakramentalni život. Naprotiv, nastojali su da ga vrate njegovom biblijskom značenju.

Posebno mesto pripada dvema svetim tajnama koje se u anglikanskoj tradiciji nazivaju i jevanđelske svete tajne a koje je sam Hristos ustanovio:

svetom krštenju i Gospodnjoj večeri.

O njima ćemo detaljnije govoriti u kasnijim lekcijama.

10. Anglikanizam kao način hrišćanskog života

Biti anglikanac nije samo prihvatiti određenu crkvenu organizaciju.

Anglikanizam želi da oblikuje celokupni hrišćanski život.

To uključuje:

redovno čitanje Svetog pisma,

jutarnju i večernju molitvu,

učestvovanje u nedeljnom (i prazničnom) bogosluženju,

primanje svetih tajni,

život prema Deset zapovesti,

ispovedanje apostolske vere,

pokajanje,

dela ljubavi i milosrđa,

evangelizaciju i služenje drugima.

Zato klasična anglikanska kateheza često počiva na tri velika temelja:

Simvol vere – šta verujemo.

Deset zapovesti – kako živimo.

Oče naš – kako se molimo.

To je jednostavan, ali izuzetno dubok obrazac hrišćanskog učeništva.

11. Gde je središte anglikanskog identiteta?

Ponekad se anglikanski identitet pokušava definisati prvenstveno institucionalnom pripadnošću određenoj crkvenoj strukturi.

Međutim, institucije se kroz istoriju mogu menjati.

Klasični anglikanski identitet pre svega počiva na vernosti apostolskoj veri primljenoj u Svetom pismu i izraženoj u istorijskim formularima anglikanske Reformacije.

Posebno mesto zato imaju:

Sveto pismo,

Apostolski i Nikejski Simvol vere,

Book of Common Prayer,

Trideset i devet članova vere,

istorijska služba episkopa, prezvitera i đakona.

Anglikanizam tako želi istovremeno da bude veran apostolskoj Crkvi i reformacijskom pozivu da se Crkva neprestano podvrgava Reči Božjoj.

SAŽETAK LEKCIJE

Anglikanizam je hrišćanska tradicija koja se reformisala u 16. veku, ali svoje korene vidi u mnogo starijoj, apostolskoj i katoličkoj Crkvi.

Anglikanci veruju u Trojedinog Boga – Oca, Sina i Svetoga Duha – i ispovedaju istorijsku veru Crkve izraženu u drevnim Simvolima vere.

Sveto pismo ima najviši autoritet u pitanjima vere i sadrži sve što je potrebno za spasenje.

Klasični anglikanski identitet posebno je oblikovan Knjigom zajedničkih molitava i Trideset i devet članova vere.

Anglikanska Crkva čuva istorijsku službu episkopa, prezvitera i đakona, a njen bogoslužbeni život povezuje propovedanje Reči i služenje svetih tajni.

Zbog toga anglikanizam možemo sažeto opisati kao:

biblijski, katolički, reformisani, liturgijski i episkopalni način življenja hrišćanske vere.

KLJUČNI POJMOVI

Anglikanizam – hrišćanska tradicija istorijski proizašla iz Engleske crkve.

Katolički – sveopšti; pripadajući celini Hristove Crkve.

Reformisani – obnovljen prema autoritetu Svetog pisma u kontekstu Reformacije.

BCP (Book of Common Prayer) – Knjiga zajedničkih molitava.

39 članova vere – istorijsko doktrinarno ispovedanje anglikanske Reformacije.

Episkopalan – crkveno uređenje koje uključuje službu episkopa.

Reč i sveta tajna – dva temeljna aspekta službe Crkve.

BIBLIJSKI TEKSTOVI ZA PROUČAVANJE

Dela apostolska 2,42
Crkva istrajava u apostolskom učenju, zajedništvu, lomljenju hleba i molitvama.

2. Timoteju 3,14–17
O nadahnuću i ulozi Svetog pisma.

Efescima 2,19–22
Crkva je sazidana na temelju apostola i proroka, a Hristos je ugaoni kamen.

1. Korinćanima 11,23–26
Apostolsko svedočanstvo o Gospodnjoj večeri.

PITANJA ZA DISKUSIJU

1. Zašto je za razumevanje anglikanizma važno istovremeno govoriti o njegovom katoličkom i reformisanom karakteru?

Razmislite šta anglikanizam želi da sačuva iz istorijske Crkve, a šta je Reformacija nastojala da ispravi prema Svetom pismu.

2. Šta praktično znači tvrdnja da „Sveto pismo sadrži sve što je potrebno za spasenje“?

Da li to znači da predanje nije važno ili da predanje mora imati svoje mesto pod autoritetom Svetog pisma?

3. Po čemu se anglikanski identitet razlikuje od toga da je još jedna protestantska denominacija?

Razmotrite ulogu Simvola vere, BCP-a, svetih tajni, istorijske službe i 39 članova vere.

Leave a comment