Živimo u vremenu u kojem ljudi žele sve odmah i bez čekanja. Savremeni čovek sve teže prihvata strpljenje, trud, odricanje i dugotrajan proces sazrevanja. Teži se brzim rešenjima, lakšim putevima i prečicama do cilja.

I u verskim krugovima sve češće se mogu videti pojedinci koji žele što brže doći do titule, mantije i položaja duhovnog autoriteta, bez ozbiljne duhovne formacije, bez potrebnog obrazovanja i bez vremena sazrevanja u veri i službi. Umesto dugotrajnog procesa proveravanja i pripreme, traže se zajednice koje će na brz i površan način nekoga proglasiti „sveštenikom“, „pastorom“ ili „episkopom“. A kada takve zajednice ne postoje, neretko se osnivaju nove, male i neodgovorne grupe u kojima pojedinci sami sebi ili jedni drugima veoma brzo dodeljuju duhovne titule i autoritet.

Međutim, istinska hrišćanska služba nikada nije bila stvar ljudske ambicije, trenutne želje ili spoljašnjeg izgleda. Crkva je kroz vekove veoma ozbiljno pristupala pitanju svešteničke službe, znajući da onaj koji želi da vodi druge najpre mora naučiti da bude vođen, poučavan, proveren i duhovno izgrađen. Kako je to neko rekao: “Onaj ko želi da bude učitelj, prvo mora da bude učenik”.

Kako je jedan mlad čovek za kratko vreme postao “anglikanski sveštenik”

Pre oko dve godine naš episkop razgovarao je sa jednim mladim čovekom, studentom teološke škole jedne evanđeoske denominacije, koji se zainteresovao za anglikanizam i za službu u Anglikanskoj crkvi. Episkop mu je tada objasnio proceduru, akademske i duhovne zahteve, kao i činjenicu da je reč o ozbiljnom i odgovornom procesu koji često traje više godina. Potrebno je najpre pristupiti crkvi i postati deo njenog života, zatim biti prepoznat od strane crkvenog vođstva kao kandidat za svešteničku službu, završiti propisane studije, proći postulantski period, đakonsku službu i sve druge korake koji služe ozbiljnoj duhovnoj i pastoralnoj pripremi.

Međutim, ovaj mladi čovek odlučio je da krene kraćim i lakšim putem. Pristupio je jednoj maloj zajednici koja nije u zajedništvu ni sa jednom kanonskom anglikanskom provincijom, niti pripada ni Anglikanskoj zajednici ni Globalnoj anglikanskoj zajednici, iako se predstavlja kao „anglikanska“. U toj zajednici sve je išlo veoma brzo. Od pristupanja zajednici do đakonskog „rukopoloženja“ prošlo je svega nekoliko meseci, a ubrzo nakon toga počeo je da se predstavlja i kao sveštenik.

Naravno, njegovo navodno sveštenstvo ne priznaje nijedna kanonska anglikanska provincija. Ipak, njemu je očigledno dovoljno to što može da se predstavlja kao sveštenik, nosi mantiju i koristi titulu koja sa sobom nosi određeni autoritet i utisak u javnosti.

Nažalost, nestrpljivost jednog mladog čoveka, koji nesumnjivo poseduje određene darove i koji je mogao biti pravilno usmeren i od Boga blagosloveno upotrebljen, odvela ga je na pogrešan put. Sveštenička služba nije pitanje brzog sticanja titule niti spoljašnjeg izgleda, već ozbiljan i odgovoran poziv pred Bogom i Crkvom. Sveto pismo nas jasno podseća da oni koji služe moraju biti provereni u veri, karakteru i životu, jer će za svoju službu dati odgovor pred Bogom.

Posebno se apostolska opomena odnosi na episkope koji rukopolažu druge. Apostol Pavle upozorava Timoteja: „Na nikoga ne polaži ruke prebrzo“ (1. Tim. 5,22). Crkva je kroz vekove razumela ovu opomenu veoma ozbiljno. Čovek koji je tek došao u zajednicu, koji nije prošao vreme duhovnog sazrevanja, pouke, poslušnosti i proveravanja, ne bi smeo olako biti postavljen u službu koja podrazumeva duhovno vođstvo nad drugima.

Oni koji zaista osećaju poziv za službu treba da budu spremni na strpljenje, duhovno sazrevanje i vođstvo Crkve. Istinski poziv ne pokazuje se nestrpljivošću, već spremnošću da čovek uči, raste, prihvata duhovno vođstvo i dozvoli da ga Crkva proveri i oblikuje za službu. Sveštenstvo nije sredstvo samopotvrđivanja, već služenje Bogu i narodu Božjem u poniznosti, odgovornosti i poslušnosti Crkvi.

Kako se zaista postaje anglikanski sveštenik

U anglikanskim crkvama (kao i u drugim crkvama koje ozbiljno pristupaju svešteničkoj službi) proces pripreme za sveštenu službu nikada nije brz niti površan. Reč je o višegodišnjem putu duhovnog sazrevanja, obrazovanja i proveravanja čovekovog karaktera i poziva.

Pre svega, kandidat mora biti aktivan član lokalne parohije i živeti kao veran član Crkve tokom dužeg vremenskog perioda. Crkva ne posmatra samo nečije interesovanje za teologiju ili želju za službom, već i njegov duhovni život, odnos prema ljudima, poniznost, stabilnost karaktera i sposobnost da služi drugima. Sveštenik nije samo propovednik ili osoba koja nosi mantiju, već pastir duša, i zato Crkva mora biti sigurna da je kandidat sposoban za takvu odgovornost.

Proces obično počinje razgovorom sa parohijskim sveštenikom, koji mora prepoznati i potvrditi potencijalni poziv kandidata. Nakon toga sledi period razlučivanja poziva, poznat kao postulatura, tokom kojeg posebne crkvene komisije procenjuju kandidatovu veru, moralni život, emocionalnu zrelost, sposobnost za službu i motive zbog kojih želi postati sveštenik.

Veoma važan deo pripreme jeste teološko obrazovanje. U većini anglikanskih provincija od kandidata se očekuje završetak ozbiljnog bogoslovskog obrazovanja, najčešće mastera (Master of Divinity – MDiv) programa ili njegovog ekvivalenta. Tokom studija kandidat proučava Sveto pismo, dogmatiku, crkvenu istoriju, liturgiku, etiku, pastoralnu teologiju, crkveno pravo i druge discipline potrebne za odgovornu službu. Poseban naglasak stavlja se i na poznavanje anglikanske tradicije, liturgije i teologije.

Međutim, obrazovanje samo po sebi nije dovoljno. Crkva ne rukopolaže ljude samo zato što imaju diplomu. Jednako važna jeste izgradnja karaktera. Kandidat mora pokazati duhovnu zrelost, disciplinu, sposobnost poslušnosti, spremnost na saradnju i iskrenu ljubav prema Bogu i ljudima. Zato proces uključuje i praktičnu službu u crkvi, mentorski rad sa iskusnim sveštenicima i dug period posmatranja i proveravanja.

U ozbiljnim crkvama kandidat prolazi i kroz različite provere, uključujući preporuke, proveru prošlosti, psihološke procene i druge postupke koji imaju za cilj zaštitu Crkve i vernika. Nakon toga, ako episkop i Crkva potvrde njegov poziv, kandidat se najpre rukopolaže za đakona. Đakonska služba obično traje određeni period i predstavlja vreme daljeg učenja, služenja i sazrevanja pre eventualnog rukopoloženja za prezvitera, odnosno sveštenika.

Sve ovo pokazuje da sveštenička služba nije nešto što se stiče preko noći. Crkva kroz vekove nije bez razloga razvila ovako ozbiljan i dugotrajan proces. On postoji kako bi oni koji su zaista pozvani bili pravilno pripremljeni, a kako bi sama Crkva bila zaštićena od površnosti, ambicije i neodgovornog pristupa svetoj službi.

Crkva može i pogrešiti ali ne sme odustati od kriterijuma

Naravno, sve ovo ne znači da su svi oni koji su prošli potrebne kriterijume i formalnu pripremu automatski i dobri sveštenici, niti da episkopi i crkveno vođstvo u proceni kandidata nikada ne mogu pogrešiti. U svakoj crkvi postoje dobri i loši sveštenici — oni koji su zaista pozvani od Boga za ovu službu, ali i oni koji su u sveštenstvo ušli iz nekih drugih motiva, poput lične ambicije, potrebe za autoritetom ili želje za društvenim položajem. Crkva je sastavljena od ljudi i zato su greške moguće.

Ipak, pojedinačni promašaji ili loši primeri ne umanjuju potrebu da se svešteničkom pozivu pristupa ozbiljno, odgovorno i sa punom svešću o težini te službe. Upravo zbog važnosti svešteničkog poziva Crkva insistira na duhovnoj proveri, obrazovanju, formaciji karaktera i vremenu sazrevanja kandidata.

Sa druge strane, kada neko postane „sveštenik“ nakon svega nekoliko meseci, bez ozbiljne teološke pripreme, bez stvarnog duhovnog vođstva i bez dugotrajnog procesa proveravanja, to mnogo govori o ozbiljnosti same verske zajednice koja takvo nešto dopušta. Takva praksa pokazuje površnost i neodgovornost prema svetoj službi i prema ljudima kojima bi takvi pojedinci trebalo da služe.

U svakom slučaju, ovakve pojave ne mogu biti prihvatljive u autentičnoj anglikanskoj tradiciji, koja je kroz svoju istoriju uvek naglašavala ozbiljnu teološku pripremu, crkveni poredak, duhovnu disciplinu i odgovorno razlučivanje poziva za svešteničku službu. Anglikansko sveštenstvo nije nešto što se stiče preko noći niti se do njega dolazi prečicama i samoproglašavanjem. Kada se neko predstavlja kao anglikanski sveštenik, a do tog „sveštenstva“ je navodno došao za veoma kratko vreme i bez ozbiljnog procesa formacije i kanonskog priznanja, to je jasan pokazatelj da se ne radi o anglikanskom svešteniku.

Vidi i ovo: Anglikanska crkva u Srbiji