U literaturi koju čitam kako bih podržao i pokušao da razvijem svoj duhovni život, neprestano nailazim na drevnu molitvu poznatu kao Isusova molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ova molitva je bila i jeste od neizmernog značaja, ne samo za mene, već i za milione drugih hrišćana kroz prostor i vreme.

Rastužuje me kada mi ljudi kažu da hrišćanstvo nema ono što oni nazivaju mističnom tradicijom, te da stoga ne može da zadovolji potrebe onih koji tragaju za duhovnim dubinama.

Naravno, misticizam znači mnogo različitih stvari različitim ljudima, ali u njegovom srcu uvek je potraga za Bogom, za onim „Onostranim”, odgovor na Božiju ljubav (za hrišćanina, Božiju ljubav otkrivenu u Isusu Hristu). On obuhvata meditaciju i kontemplaciju, kretanje izvan simbola i reči. Ali to je takođe i čekanje, možda u nečemu što liči na tamu, da nam se Bog sam otkrije. Bog je u onome što nam je blisko, ali i u onome što nam je nepoznato, izvan onoga na šta smo navikli, izvan naše zone komfora, izvan onoga što možemo objasniti ili razumeti. Životi i spisi onih koje nazivamo „misticima” pokušavaju da istraže sve ovo i ohrabre ih u njihovoj potrazi, iako uvek imajući na umu upozorenje Svetog Avgusta: „Ako razumeš, to nije Bog”.

Verovatno možemo samo sebe da krivimo za nepoznavanje ove strane hrišćanskog života i molitve. U većini crkava ljude nikada nismo istinski upoznali sa bogatstvom hrišćanske duhovnosti, sa mističnim tradicijama Engleske, Francuske, Nemačke i Španije – da navedemo samo četiri glavne, a ipak različite evropske zemlje.

Sećam se kako sam bio zatečen tokom 1980-ih kada sam pronašao primerak klasične knjige Martina Torntona (Martin Thornton) „Engleska duhovnost” (English Spirituality) na rasprodaji otpisanih knjiga u jednoj lokalnoj biblioteci u Lutonu. Međutim, duhovnost koja potiče od Gilberta od Sempringema (Gilbert of Sempringham), Ričarda Rola (Richard Rolle), gospe Julijane od Noriča (Julian of Norwich) i dela „Oblak neznanja” (Cloud of Unknowing) jednostavno nije uspela da zadrži ovu knjigu na polici biblioteke, uprkos ogromnoj duhovnoj čežnji koja se izražava svuda oko nas u toliko mnogo oblika.

To se izražava na mnogo načina – od pripadnika Hare Krišna pokreta koji su pevali idući gore-dole Oksford stritom 1970-ih i 80-ih, do mode indijskih gurua. Na svoj način, to stoji iza velikog dela onoga što se naziva duhovnošću „Nju ejdža” (New Age) ili povratka paganizmu. Pitam se zašto ljudi odlaze u tim pravcima, kada se toliko toga što traže može pronaći među zanemarenim blagom hrišćanske tradicije?

Isusova molitva nudi jedan od puteva u potrazi za Bogom koji je dostupan u svako vreme i na svakom mestu. Možda ona vuče korene iz susreta koji Marko beleži u svom Jevanđelju.

I dođoše u Jerihon. I kad je izlazio iz Jerihona s učenicima svojim i s narodom mnogim, sin Tmejev, Vartimej slepi, seđaše kraj puta i prošaše. I čuvši da je to Isus Nazarećanin, stade vikati i govoriti: „Isuse, sine Davidov, pomiluj me!” I prećahu mu mnogi da ućuti, a on još više vikaše: „Sine Davidov, pomiluj me!” $^1$

Isuse, sine Davidov, pomiluj me.

Taj jednostavni vapaj iz Vartimejevog srca razvio se u Grčkoj crkvi, a još više u Ruskoj crkvi, u veliku i jednostavnu molitvu koja je, za one koji žele hrišćansku mantru, sve što će nam ikada biti potrebno.

Iako je klasični oblik ove molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, pomiluj me grešnog”, postoji i kraća verzija: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.” Kalist Ver (Kallistos Ware) komentariše: „Oko ovih nekoliko reči, mnogi su tokom vekova izgradili svoj duhovni život i kroz ovu jednu molitvu ušli u najdublje tajne hrišćanskog znanja.” $^2$

Iako je tačno da se, kao što je Rovan Vilijams (Rowan Williams) primetio, „Bog uvek mora čuti ili videti tamo gde još nema reči za Njega”, takođe je tačno da nas upotreba Isusove molitve može odvesti izvan reči u dublje prebivanje s Bogom.

To je molitva koju koristim mnogo puta na sve moguće različite načine. Koristim je kao pripremu za bogosluženje. Izgovaram je u tišini koju držim između poziva na ispovest i našeg zajedničkog izgovaranja ispovesti. Koristim je da vratim svoju pažnju Bogu kada mi, kao što se tako često dešava, um i srce odlutaju. Ali najviše od svega, koristim je dok pokušavam da pronađem svoj put u tom najdragocenijem od svih oblika molitve – molitvi tišine.

Jezik Isusove molitve može biti nepoznat ili odbojan mnogima, posebno onima koji reaguju na oblik hrišćanstva koji je vođen krivicom ili koji je izaziva. Ipak, svi znamo da ne dostižemo ono što Bog želi za nas. Mnogi koji koriste ovu molitvu smatraju da je ponavljanje reči „grešnik” oslobađajuće i pročišćavajuće, pre nego morbidno. Ono je uravnoteženo naglaskom na „pomilovanje”, što nas, daleko od toga da izaziva stanje ponižavanja, uvodi u domen te najdragocenije Božije osobine, Božijeg heseda, Božije pune ljubavi i blagosti, koja nas okružuje i podržava dok, poput poklonika, putujemo dalje u Boga.

Ovog poklonika možemo sresti i podeliti njegovo putovanje u maloj, ali divnoj knjizi o životnom putu anonimnog ruskog seljaka sa Isusovom molitvom. Ona se zove „Kazivanja jednog bogotražitelja” (u engleskom originalu: The Way of a Pilgrim). Seljak je počeo tako što je želeo da sazna šta bi moglo značiti ispunjavanje uputstva Svetog Pavla da se molimo neprestano. Slušao je propovedi i savetovao se sa mnogim ljudima, ali bez uspeha. Na kraju je pronašao starca, monaha, koji ga je naučio Isusovoj molitvi. Ali pre toga mu je dao ovaj savet Svetog Simeona Novog Bogoslova:

Sedni sam i u tišini, spusti glavu, zatvori oči, lagano izdahni i zamisli kako gledaš u sopstveno srce. Prenesi svoj um, odnosno svoje misli, iz glave u srce. Dok izdišeš, reci: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me”. Izgovaraj to lagano pomerajući usne, ili jednostavno govori u svom srcu. Pokušaj da ostaviš po strani sve druge misli. Budi miran, budi strpljiv i ponavljaj ovaj postupak veoma često. $^3$

Nakon što je seljaku dao ovaj savet, starac mu je potom rekao koliko često treba da izgovara Isusovu molitvu. I, pazite sad ovo: rekao je da počne sa 3.000 puta dnevno; zatim da napreduje do 6.000 puta dnevno; kao treću fazu da je izgovara 12.000 puta dnevno, i na kraju onoliko često koliko sam želi.

Pod ovim vođstvom, kaže seljak, proveo sam celo leto u neprestanoj usmenoj molitvi Isusu Hristu i osetio sam apsolutni mir u svojoj duši. Tokom sna često sam sanjao da izgovaram Molitvu. A tokom dana, ako bih slučajno sreo nekoga, svi ljudi bez izuzetka bili su mi dragi kao da su mi najrođeniji rod… Nisam razmišljao ni o čemu drugom osim o svojoj Molitvi, moj um je težio da je sluša, a moje srce je samo od sebe počelo s vremena na vreme da oseća određenu toplinu i zadovoljstvo. $^4$

Molitva ga je nosila kroz život, kroz uspone i padove, kroz bolest, glad i sve nedaće običnog života, sve dok na kraju seljak nije odlučio da postane hodočasnik i krene na posebno pokloničko putovanje na grob Svetog Inokentija Irkutskog u Sibiru. Na tom putovanju je otkrio da je prestao da izgovara Isusovu molitvu ustima i umom, i da se činilo da ona sada kuca zajedno sa otkucajima njegovog sopstvenog srca. Upotreba mantre dovela je do mistične molitve srca.

Henri Nauen (Henri Nouwen), pišući o poklonikovom putu otkrića, kaže:

Molitva srca pruža pokloniku neizmernu radost i neizrecivo iskustvo Božijeg prisustva. Gde god da ode i sa kim god da razgovara od tog trenutka, on ne može da odoli a da ne govori o Bogu koji prebiva u njemu. Iako nikada ne pokušava da preobrati ljude ili promeni njihovo ponašanje, već uvek traži tišinu i samoću, on ipak otkriva da ljudi koje sreće duboko reaguju na njega i njegove reči i ponovo otkrivaju Boga u sopstvenim životima. Tako poklonik, koji kroz ispovedanje greha i neprestano usrdno moljenje za milost prepoznaje svoju udaljenost od Boga, pronalazi sebe kako putuje svetom u Njegovom najintimnijem društvu i poziva druge da ga podele sa njim. $^5$

Dejvid Rankorn (David Runcorn) nam govori o svom iskustvu ove molitve u „mračnoj kapeli”:

Iza mene je dubok glas sa snažnim istočnoevropskim akcentom počeo da se moli: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog”. Ponavljao je to iznova i iznova. Nakon izvesnog vremena, molitvu je prihvatio glas sa druge strane kapele, a zatim još jedan. Ali reči su ostale iste. Počeo sam da bivam svestan izuzetne moći ove drevne molitve. Ona je isplela svoju besšavnu nit oko i kroz samo središte mog bića, u zajednicu i u čitav svet izvan nje. Bila je to molitva bez početka i kraja. Činilo se da izvire iz ponora ljudske čežnje i nade. Sve je bilo uključeno u taj beskrajni vapaj za milošću i verom u Isusovo ime.

„Pomiluj me grešnog.” I ovde nas, izvan svake nade i zasluge, Hristos dočekuje. U dalekim prostranstvima našeg izgnanstva od samih sebe, jednih od drugih i od Boga, [Bog] nas je tražio i pronašao. [Bog] čeka, ponizno, u tajnosti, bliže nam nego što smo mi sami sebi, kao kod kuće u dubinama naše beskrajne potrebe. $^6$

Sećam se da sam o ovoj molitvi razgovarao sa svojom koleginicom kada sam radio za jednu međunarodnu agenciju za pomoć i razvoj, gde je jedan član osoblja u zgradi našeg sedišta držao nedeljne meditacije tokom pauze za ručak. Moja prijateljica je upravo bila na jednoj, a tokom razgovora koji je usledio pričali smo o disanju. To me je navelo da joj ispričam o Isusovoj molitvi i o tome kako je ona povezana sa disanjem, barem na način na koji je ja koristim (iako bi Sveti Simeon nesumnjivo želeo da sve to izgovorim dok izdišem – vidi dole).

• Gospode Isuse Hriste – udah
• Sine Božiji – izdah
• Pomiluj me – udah
• Grešnog – izdah

A ona mi je ukazala na nešto tako očigledno, a tako duboko: izdisaj na reči „grešnog” oslobađa grešnika od samoga sebe.

Nije ni čudo što je za milione ova molitva dragoceni biser. Ja sam nisam poput tog poklonika i nimalo nisam blizu stanja koje se približava mističnom jedinstvu sa Božanskom Trojicom; ali poput poklonika, znam da je Isusova molitva veoma dragocena molitva, sa velikom moći da me smiri i vrati u dodir sa Bogom. U onim trenucima sumnje – kojih je mnogo; u onim trenucima kada znam da sam okrenuo leđa Bogu – što se dešava prečesto; u onim periodima kada se čini da živim u stvarnom odsustvu Boga – što nije retkost, i u trenucima samoće ili čak usamljenosti, jedna od stvari koje me drže na mestu jeste Isusova molitva.

„U izrazu ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me’,” kaže Nauen, „nalazimo moćan sažetak svake molitve. On se usmerava na Isusa, Sina Božijeg, koji je živeo, umro i vaskrsao za nas; proglašava Ga Hristom, Pomazanikom, Mesijom, Onim koga smo čekali; naziva Ga našim Gospodom, Gospodom celog našeg bića: tela, uma i duha, misli, emocija i postupaka; i ispoveda naš najdublji odnos sa Njim kroz priznavanje naše grešnosti i poniznu molbu za Njegovo oproštenje, milost, ljubav i nežnost.” $^7$

Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.

Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.

Probajte.

$^1$ Marko 10, 46-48, NRSV

$^2$ Timoti (Kalist) Ver, Umetnost molitve, priredio Hariton, Faber and Faber, London, 1966, citirano u: Henri Nouwen, Reaching Out, Collins, London, 1976, str. 129

$^3$ Kazivanja jednog bogotražitelja (The Way of a Pilgrim), SPCK, London, 1954, str. 10

$^4$ Kazivanja jednog bogotražitelja, str. 16

$^5$ Henri Nouwen, Reaching Out, Collins, London, 1976, str. 132

$^6$ David Runcorn, Choice, Desire and the Will of God, SPCK, London, 2003, str. 117-118

$^7$ Henri Nouwen, Reaching Out, Collins, London, 1976, str. 13

Autor: Džon Šofild (John Schofield)

Džon Šofild je bivši predsedavajući hrišćanskog resursnog centra Svetog Marka (St Mark’s CRC) i bivši direktor anglikanskog programa za obuku sveštenstva.

Izvor: stmarkssheffield.co.uk/