Тридесет и девет чланова вере темељни је доктринарни документ Англиканске цркве. Главни његов аутор је кентерберијски надбискуп Томас Кранмер. Први пут је у облику Тридесет и девет чланова објављен 1563. године. Чланови су прихваћени од стране Енглеског парламента 1571. године. У овом тумачењу користимо превод ревидираног издања прихваћеног на Конвенцији Протестантске епископалне цркве, одржаној 12. септембра 1801. године, а потврђено и од Реформисане епископалне цркве 2. децембра 1873. године.

О настанку 30 чланова вере прочитајте на: Историјски контекст настанка 39 чланова вере Англиканске цркве

Члан 2.

О Речи или Сину Божјем који је постао прави човек

Син, који је Реч Очева, од вечности рођен од Оца, истински и вечни Бог, једносуштан са Оцем, попримио је људску природу у крилу блажене Девице, од њене суштине, тако да су обе природе, божанска и људска, нераскидиво здружене у једној особи, па је један Христос, прави Бог и прави човек, који је истински патио, био разапет, умро и покопан, како би помирио Оца с нама, и био жртва, не само за источни грех, већ и за све стварне грехе људи.

Тумачење

Овај члан, попут многих других, снажно сведочи о томе како англиканизам чврсто држи древну, апостолску веру – иако су се у време Реформације поново појавиле неке јереси, оне углавном нису биле прихваћене. То се, нажалост, не може рећи за друштво и Цркву данас.

Важне ставке:

• Исус, Син Божји, јесте Реч – вечан, једносуштан са Богом – сам Бог
• Исус је узео људску природу – истински човек
• Две природе, једна неподељена личност
• Рођен од Дјеве
• Истински је страдао, био распет и погребен
• Његова смрт била је ради нашег помирења
• Његова смрт била је жртва – за прародитељски грех и учињене грехе

Међусобна повезаност Христових природа заиста је веома важна ствар. Овај члан се бави личношћу Исуса Христа, као и Његовим делом, јер је то двоје тесно повезано. Он може чинити оно што је учинио управо због тога ко Он јесте – потпуни Бог и потпуни човек.

На самом почетку коментарисања овог члана подсетио сам се дела из Велике литаније: „Тајном Твога светог оваплоћења… Добри Господе, избави нас.“ И заиста, било је то „ради нас људи и ради нашега спасења“ да је истински Син Божји „сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“.

На начин за који ћемо све више увиђати да је типичан за Чланове вере, други члан у својим исказима вере о великој Тајни оваплоћења има јасан искупитељски нагласак. Он преузима језик који подсећа на формулације вероисповедања и сабора ране Цркве, дајући изузетно сажет израз здраве, библијске христологије.

Још једном треба нагласити да се овде пружа очигледно сведочанство о континуитету у којем вера Цркве Енглеске стоји у односу према историјском, католичанском хришћанству.

Али, као што је био случај са првим чланом „О вери у Свету Тројицу“, тако је и са формулацијом другог члана: веза која се успоставља са прошлошћу усмерена је ка неговању и јачању вере код људи. Речник члана представља дубину христолошке тајне и оваплоћења, и то не на технички и апстрактан начин, већ практичним и пастирским језиком и тоном.

Све што је у овом члану потврђено написано је како би пренело искупитељску стварност да је све то учинио вечни Син Божји „како би помирио Оца са нама, те био жртва, не само за прародитељски грех, већ и за све стварне грехе људи“. Непосредан увид у ово пружа Грифит-Томас када каже:

„Никада се не сме заборавити да сам Христос нужно представља бескрајно више од било каквог људског правила или дефиниције. Ово је истинито чак и за људску личност, тако да је за Божанску још више истинито. Искази оваквих чланова и вероисповедања имају намеру да воде и чувају наше размишљање, оспособљавајући нас да обликујемо јасно поимање и указујући на границе унутар којих се наша размишљања могу слободно одвијати. Калцедонска одлука стога не може једноставно бити изречена и претходити расправи, већ она само указује на границе унутар којих је мисао истинске христолошке тврдње изречена.“ (стр. 41)

Историјска и доктринарна позадина овог члана исписана је између редова. Рана Црква била је вођена кривудавим путем између крајности различитих реакција у настојању да се исправно разуме личност Исуса Христа. Све је вероватно започело са групом која се називала евионити, ранохришћанском сектом јеврејског порекла, чија је намера била да сачува строгу монотеистичку веру јеврејских списа и јеврејског предања.

Иако су евионити желели да прослављају Христа и Његову јединственост, за коју су на неки начин увидели да припада Његовој личности, нису могли да помире идеју Христове једнакости са Богом са верном приврженошћу монотеизму јеврејског наслеђа.

Њихов сукоб огледа се у потешкоћама које су имали и многи савременици нашег Господа када су били суочени са Његовим изјавама: „Због тога су још више гледали да га убију… (јер) је Бога називао Својим Оцем, изједначујући себе са Богом“ (Јован 5,18). Евионити су се нашли на супротној страни од докетиста, чије је интелектуално и духовно наслеђе било више грчко него јеврејско и чији проблем са оваплоћењем није имао никакве везе са строгим придржавањем монотеизма, већ је пре био резултат претпоставки грчког гностицизма.

Гностички дуализам смешта добро у нематеријално духовно подручје, а зло у створену материјалну стварност. Према таквом схватању, Бог припада трансцендентном подручју духа. Зато је гностичком уму било незамисливо да Бог може ући у зло подручје материјалне стварности и „оваплотити се“. Бог би на такав начин самога Себе послао у заточеништво и дубину нашег људског стања: дух заточен у материјално тело. Божанска доброта би кроз тако близак додир са злом била беспомоћно и безнадежно оскрнављена.

Попут евионита, и хришћански гностици желели су да поштују јединственост коју су видели у Христу, али на начин који би веру задржао унутар њихових философских претпоставки о природи материјалне и духовне стварности. За њих је решење било докетистичко схватање оваплоћења, према којем је видљива Христова људскост била само привид. Христос се причињавао као човек, али је Његова људскост била само привид.

Његов људски облик био је, према том схватању, нека врста приказе – утваре – у којој нам се јавио док је био међу нама. Али је, наравно, апостолско хришћанство одмах препознало да порицање стварности Христовог оваплоћења у себи садржи и порицање стварности нашег искупљења.

Ако је Христово оваплоћење било привидно, онда су и Његово страдање, смрт и васкрсење такође били привидни. Тада смо ми, који смо своју наду у спасење положили у Њега, најбеднији од свих људи, јер смо још увек у својим гресима. Стога апостолско сведочанство, још пре закључења новозаветног канона, управо из тог разлога снажним речима осуђује гностичку заблуду докетизма:

„По овоме познајте Духа Божијега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје Исуса Христа да је у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за кога сте чули да долази, и сада је већ у свету.“ (1. Јованова 4,2–3)

Евионизам је компромитовао Христово Божанство ради очувања монотеизма. Докетисти су компромитовали Христову човечанску природу ради очувања интегритета Његовог Божанства. Аријанска јерес у прва четири века покушала је да врати веру Цркве у подручје порицања истинског Христовог Божанства, тврдећи да је Он био изузетно створење: прво створење, преузвишено створење; створење кроз које је све остало створено дошло у постојање; можда чак и обожени човек – али, у сваком случају, створење.

Ова расправа толико је угрозила крхко јединство недавно христијанизованог Константиновог Царства да је сам цар сазвао Васељенски сабор Цркве, одржан у Никеји, како би разрешио спор. Никеја је потврдила једносушност Сина са Оцем; одбачено је свако погрешно схватање да је Син само створење подређено Оцу; а истовремено је потврђено да је Син Божји Онај који је „једносуштан са Оцем… сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек“.

Обликујући такав исказ, Црква је у прва четири века показала да ће бранити тајну оваплоћења и да неће допустити да они делови тајне које људски ум не може помирити или разрешити доведу до порицања или компромитовања суштинских христолошких стварности које супротне стране ове тајне држе у напетости: стварности да је Исус Христос, Син Божји, вечни и бесконачни Бог и истовремено потпуни, стварни човек – „Бог истинити од Бога истинитога“, као и „кост од наших костију и тело од нашег тела“.

Како се историја христологије даље развијала, Аполинарије Лаодикијски је крајем четвртог века предложио становиште које је било реакција на аријанска искривљења, али које је Цркву поново одвело у супротну крајност, са искривљеним погледом на личност Исуса Христа. Необично Аполинаријево становиште компромитовало је целовитост Христове људске природе поричући да је Исус из Назарета имао истинске људске умне способности какве поседују сви људи.

У личности Исуса Христа способност људског размишљања била је, према Аполинарију, замењена божанским Логосом. Христологија која произлази из таквог становишта представља Христа као неку врсту хибридног бића, са божанским аспектом наглашеним на рачун људског. То показује сличност са нечим што би се, на гротескан начин, могло назвати „христологијом трансплантације мозга“, као када бисмо аналогно замислили како би изгледала трансплантација мозга створеног бића вишег реда у тело бића нижег реда.

Када бисмо могли да замислимо, рецимо, лава са људским мозгом, добили бисмо створење које изгледа и понаша се као лав, али размишља као човек. Слично томе можемо замислити какву врсту Христа нам Аполинарије приказује: бизарну, гротескну, оштећену и нестварну. И, наравно – тамо где оно суштинско треба да пружи ослонац промишљању саме Цркве – неспособну да принесе савршену заменску жртву бесконачне вредности, која ће донети помирење „не само за прародитељски грех, већ и за све стварне грехе људи“.

Будући да је Аполинарије изобличио личност Исуса Христа мешајући божанску и људску природу и тако обликујући неку врсту хибрида, Несторије је почетком петог века заступао становиште којим је желео да сузбије Аполинаријеве заблуде, али је тако створио деформацију једнако опасну за веру Цркве као што је била она коју је желео да сузбије.

Ако је Аполинаријева грешка била у томе што је мешањем стапао божанску и људску Христову природу, Несторије је спорно питање желео да разреши тако што их је раздвојио. Али исход Несторијевог христолошког становишта подразумевао је толико радикалну раздвојеност између две Христове природе да је од Њега начинио личност двоструке личности. Према Несторијевом становишту, Христос није једна личност са две природе. Он је заправо две личности: Бог и човек у интимном савезу или блиском јединству.

Несторије је био склон да користи аналогију пребивања Духа Божјег у вернику како би објаснио однос између божанске и људске природе у Христу. Ипак, та аналогија била је погрешна. Христос није једноставно човек међу људима чија се „јединственост“ састоји у интимном и потпуном пребивању Духа Божјег у Њему. Христос је Јединородни Син Божји, једносуштан са Оцем, који је узео нашу људску природу у утроби блажене Дјеве, од њене суштине, и постао истински човек.

Несторије је тако предлагао христологију по којој је личност Исуса Христа слична сијамским близанцима: две различите личности које су здружене неприродним, чак гротескним, јединством. То није схватање које одговара Христу онако како је представљен у јеванђелским записима и апостолском сведочанству. Стога је то становиште одбацио Васељенски сабор у Ефесу 431. године.

Споменућу још само један правац преузет са кривудавог христолошког пута акције и реакције у раној Цркви. Недуго после Сабора у Ефесу, свештеник по имену Евтих заступао је становиште о личности Исуса Христа које се противило Несторијевој заблуди. Несторијева грешка састојала се у раздвајању Христових природа до те мере да је Његова личност на крају била подељена. Евтихијанство је предлагало исправку тога стапајући две Христове природе у неку врсту мешавине која није била ни људска ни божанска, већ нешто суштински треће (tertium quid).

То је, на неки начин, једно од најекстремнијих и најбизарнијих древних христолошких одступања. Оно нам показује проблем који настаје када Црква, из било ког разлога, није задовољна тиме да живи са Тајном оваплоћења, већ настоји да у потпуности схвати личност Христа тако да однос између божанског и људског у Њему постане потпуно разумљив и одређен. Такав покушај увек ће резултирати одступањем од јасног апостолског сведочанства и удаљавањем од једноставног Христовог исказа о Самоме Себи. А удаљавајући се од апостолске речи и од Христове једноставне самообјаве, поткопавамо темеље сопственог спасења и наносимо штету нашем разумевању искупљења.

Грифит-Томас све то добро сажима у својој расправи. Остављам вас са његовим речима:

„Христос је јединствен. Ако није било истинског оваплоћења, тада немамо истинско познање Бога у Његовом односу према људском животу, нарочито у погледу греха и избављења од њега… Никада се не сме заборавити да постоји суштинска, нужна и блиска веза између Божанства нашег Господа и Његовог дела искупљења. Не ради се само о томе да је један човек постао јединствен, већ о доласку Бога у свет у људском обличју, ‘ради нас људи и ради нашег спасења’.“

Аутор још додаје речи Бенџамина Б. Ворфилда:

„Оваплоћење може бити необјашњиво као психолошки или онтолошки проблем; али оно задовољава чежње оних који траже Бога и Његову праведност.“ (стр. 37–38)

„Свемогући Боже, који си дао за нас Свога Јединородног Сина да би на Себе узео нашу природу, и… да буде рођен од чисте Дјеве; подари нам да се обнављамо, и учини да Твоја деца по усиновљењу и благодати буду свакодневно обнављана Твојим Духом Светим; кроз нашег Господа Исуса Христа, који живи и царује са Тобом и истим Духом, један Бог, у векове векова. Амин.“

Аутори: Leonard Wayne Riches & Jonathan Riches

Калцедонска дефиниција из 451. године после Христа

(Сабор у Калцедону, Actio V. Mansi, vii. 116 f.)

Дакле, следујући светим Оцима, сви једногласно учимо људе да исповедају једног и истог Сина, нашег Господа Исуса Христа, савршеног у Божанству и савршеног у човечанству, истинитог Бога и истинитог човека, састављеног такође од разумне душе и тела; једносуштног (homoousios) Оцу по Божанству, а у исто време једносуштног нама по човечанству; подобног нама у свему осим у греху; по Божанству рођеног од Оца пре свих векова, а по човечанству, ради нас људи и ради нашег спасења, рођеног од Марије Дјеве, Богородице (Theotokos);

Једног и истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, кога познајемо У ДВЕ ПРИРОДЕ, НЕСЛИВЕНО, НЕПРОМЕНЉИВО, НЕРАЗДЕЉИВО, НЕРАЗЛУЧНО; разлика између природа ни на који начин није укинута њиховим сједињењем, већ су својства сваке природе сачувана и сједињују се у једној личности и једној ипостаси (hypostasis); не раздељеног или подељеног у две личности, него једног и истог Сина и Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа; као што су од најранијих времена пророци говорили о Њему, као што нас је сам Господ Исус Христос научио и као што нам је предало веровање Отаца.