Тридесет и девет чланова вере представља један од темељних доктринарних докумената англиканске традиције. Међутим, они нису настали одједном, нити су били потпуно изолован производ енглеске реформације. Њихово коначно обликовање резултат је вишедеценијског развоја током XVI века, у којем су се преплитали теолошки утицаји континенталне реформације, политичке прилике у Енглеској и настојање да се јасно дефинише учење реформисане Цркве Енглеске.

Утицај Аугзбуршког вероисповедања

Један од најважнијих раних докумената реформације било је Аугзбуршко вероисповедање (Confessio Augustana) из 1530. године. Његов главни аутор био је Филип Меланхтон, уз учешће и одобрење Мартина Лутера и других реформатора. Вероисповедање је представљено на Сабору у Аугзбургу и постало је један од најзначајнијих доктринарних текстова лутеранске реформације.

Његов утицај није остао ограничен на немачке земље. Различите реформисане цркве XVI века настојале су да формулишу сопствена вероисповедања, а енглески реформатори такође су били упознати са Аугзбуршким вероисповедањем.

Тај утицај на енглеске Чланове вере био је значајан. Одређени делови каснијих енглеских чланова показују јасне додирне тачке са Аугзбуршким вероисповедањем. У процесу њиховог обликовања коришћено је и Виртембершко вероисповедање, које припада истом ширем реформацијском контексту и које је 1552. године требало да буде представљено на Тридентском сабору.

Десет чланова из 1536. године

Након одбацивања папске врховне власти, у Енглеској се јавила потреба за сопственим формулисањем црквеног учења. Први значајнији покушај били су Десет чланова (Ten Articles) из 1536. године.

Објављени су краљевским ауторитетом, уз одобрење свештенства окупљеног у Конвокацији. Иако су представљали корак у развоју енглеске реформације, у многим важним питањима још увек су задржавали традиционално римокатоличко учење. Највећа промена односила се на црквени ауторитет: папска врховна власт била је одбачена, а на њено место дошла је краљевска супремација.

Зато Десет чланова имају првенствено историјски значај. Они показују да се енглеска реформација развијала постепено и да раскид са Римом није одмах значио и потпуно прихватање протестантске теологије.

Кранмер и контакти са немачким протестантима

У време Хенрија VIII енглеска верска политика често је осцилирала између реформских и конзервативних тенденција. У појединим периодима постојала је могућност приближавања Енглеске немачким протестантским кнежевима.

У том процесу посебно је важну улогу имао кентерберијски надбискуп Томас Кранмер.

Године 1538. у Енглеску је стигло лутеранско изасланство. Немачки теолози су више пута разговарали са Кранмером и другим представницима које је именовао краљ. Као основа разговора коришћено је Аугзбуршко вероисповедање.

Ипак, преговори нису довели до потпуног договора. Посебне разлике постојале су у погледу причешћивања верника хлебом и вином, приватних миса и обавезног целибата свештенства.

Након пропасти тих разговора конзервативни утицај у Енглеској поново је ојачао, што се посебно видело у доношењу Закона о шест чланова (Act of Six Articles) 1539. године.

Ипак, контакти са немачком реформацијом оставили су трајан траг. Међу Кранмеровим списима сачуван је текст Чланова вере заснованих на Аугзбуршком вероисповедању, за који се сматра да представља један од резултата енглеско-немачких теолошких разговора. Тај документ је вероватно касније послужио Кранмеру приликом састављања нових чланова.

Од Хенрија VIII до Едварда VI

Смрћу Хенрија VIII 1547. године енглеска реформација ушла је у нову фазу. За време владавине његовог сина Едварда VI реформски процес постао је знатно израженији.

Кранмер је наставио да ради на стварању јасног доктринарног обрасца за реформисану енглеску цркву. Постоје сведочанства да је већ око 1549. године саставио збирку Чланова вере која је вероватно послужила као основа каснијег документа.

Године 1551. Кранмер је од Краљевског савета добио задатак да припреми књигу Чланова вере ради очувања мира и јединства учења у Цркви. Нацрт је затим достављен другим бискупима и истакнутим теолозима на разматрање.

Резултат тог процеса била су Четрдесет и два члана вере (Forty-two Articles).

Иако су довршени током 1552. године, службено су објављени краљевским ауторитетом 1553. године. Због тога се у литератури понекад називају Члановима из 1552, а понекад Члановима из 1553. године.

Они представљају непосредног претходника данашњих 39 чланова вере.

Марија I и привремени прекид реформације

Исте 1553. године на енглески престо ступила је Марија I, која је настојала да обнови римокатолицизам и поново успостави везу Енглеске са Римом.

Због тога су Четрдесет и два члана убрзо стављена ван снаге.

Тиме, међутим, њихов историјски значај није нестао. Након Маријине смрти и доласка Елизабете I на престо 1558. године, поново је успостављен реформисани карактер Цркве Енглеске.

Парламент је 1559. године обновио енглеску реформисану литургију, али је питање коначног облика Чланова вере остало отворено још неколико година.

Од 42 до 39 чланова

Кључна година била је 1563. Тада је Конвокација поново размотрила ранија 42 члана и усвојила ревидирану верзију која је садржала 38 чланова.

Процес тиме још није био завршен.

Коначна ревизија добила је краљевску потврду 1571. године. Исте године Чланове је прихватила и Конвокација. Тако је настао коначни облик документа са 39 чланова вере, који ће постати један од основних доктринарних формулара Цркве Енглеске и шире англиканске традиције.

Посебно је важно да су Чланови постојали на латинском и енглеском језику, а обе верзије имале су ауторитет. Због тога се приликом тумачења појединих израза традиционално могу упоређивати оба текста.

Значај историјског развоја

Историја настанка 39 чланова показује да они нису настали као изолован документ нити као дело једног тренутка. Они су плод развоја енглеске реформације који је трајао више деценија.

Њихови корени налазе се у ширем европском реформацијском покрету, посебно у контакту са Аугзбуршким и другим протестантским вероисповедањима. Истовремено, Чланови су настали у специфичном енглеском црквеном, политичком и теолошком контексту.

Развој се може пратити од Десет чланова из 1536. године, преко енглеско-немачких теолошких разговора, Кранмеровог рада и 42 члана из времена Едварда VI, до ревизије из 1563. и коначног облика потврђеног 1571. године.

Зато 39 чланова треба читати као зрели документ енглеске реформације: покушај да се вера Цркве Енглеске јасно изрази у односу према Светом писму, древној Цркви, средњовековној западној традицији и великим теолошким питањима која је отворила Реформација.

У наредним текстовима ове серије појединачно ћемо разматрати Чланове вере и показати шта они уче о Богу, Светом писму, Христу, спасењу, Цркви, светим тајнама и другим темељним питањима хришћанске вере.