Тридесет и девет чланова вере темељни је доктринарни документ Англиканске цркве. Главни његов аутор је кентерберијски надбискуп Томас Кранмер. Први пут је у облику Тридесет и девет чланова објављен 1563. године. Чланови су прихваћени од стране Енглеског парламента 1571. године. У овом тумачењу користимо превод ревидираног издања прихваћеног на Конвенцији Протестантске епископалне цркве, одржаној 12. септембра 1801. године, а потврђено и од Реформисане епископалне цркве 2. децембра 1873. године.

О настанку 30 чланова вере прочитајте на: Историјски контекст настанка 39 чланова вере Англиканске цркве

Чланак 3.

О Христовом силаску у пакао

Како је Христос за нас умро и био покопан, тако једнако верујемо да је и сишао у пакао.

Тумачење:

Као и прва два члана, и овај трећи исказ представља потврду историјског, утврђеног хришћанства, које има посебно јемство у Светом писму. То је део исповедања вере познатог као „Апостолски символ вере“, као и Атанасијевог символа вере.

Треба напоменути да део о силаску није био саставни део најраније верзије Апостолског символа вере. Познато је да се Апостолски символ вере постепено обликовао током периода од неколико векова, као развој древне римске крштењске формуле. Међу речима и изразима који нису били део старог римског символа, већ су додавани током времена, налазе се и ови: Створитељ неба и земље; који је био зачет; мучен; умро; сишао у пакао; Богу Оцу свемогућем („седи с десне стране…“, како стоји у члану); католичански (свеопшти); заједница светих; и живот вечни.

Било какав приговор у вези са делом о силаску, који би се темељио на старини или древности, имао би исте последице и за све горе наведене речи и изразе. Али суштина читавог питања заправо лежи у чињеници да не постоји никакав оправдан разлог да се доводи у питање чињеница Христовог силаска у пакао.

Свети Петар истиче у својој проповеди на дан Педесетнице, записаној у 2. поглављу Дела апостолских, како је Давид писао о Христу да „…није остављен у Подземљу (паклу), нити му тело виде труљења.“ (стих 31). Ако Христос тамо није остављен, онда пре свега треба увидети да је Он заиста отишао тамо; јер како неко може бити остављен (или не бити остављен) на месту на које није отишао? Дакле, питање није да ли је Христос сишао у пакао, него када, зашто и са којом сврхом је сишао?

1. Допустите ми да разматрање овог питања започнем одбацивањем неких могућности. Веома брзо можемо одбацити свако схватање Христовог уласка у место вечне муке са циљем подношења неке додатне казне за грех након онога што је претрпео на Голготи. Победнички узвик Спаситеља на крсту гласио је: „Свршено је.“ Ништа се више не може додати болној Христовој муци у којој је понео сву агонију Божје остављености у часовима дневне таме, када је завапио: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“

Наш Господ је до краја испио чашу страдања док је мучен висио у агонији крста. И када је та агонија завршена и када је положио свој живот, Он није отишао у место мучења. Испунио је своје обећање дато разбојнику који се покајао: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.“ Његов дух није са Голготског брда отишао у место мучења. Он је свој дух предао у руке свога небеског Оца, чије је дело откупљења испунио.

2. Не би требало да се излажемо непотребној забуни цитирајући наводе из Псалма 16,10 и Дела апостолских 2,27 и повезујући их са другим, тежим и мање јасним стиховима Светог писма код којих не постоји јасна повезаност. Наводимо неке од њих:

а) Ефесцима 4,9. Овде запажамо јасно помињање „силаска“ нашег Господа које се односи на Његово оваплоћење, што је саставни део и Његовог узласка. Чак и ако је Христос сишао, као што Павле овде говори, и ако би то требало схватити као силазак у неки нижи свет, а не само као једноставан силазак са небеса на земљу, чак и тада би запажање Грифит-Томаса захтевало озбиљно разматрање.

Аутор бележи у свом тумачењу 39 чланова вере (страна 67) да је идеја Христовог „силаска“ у наводу светог Павла блиско повезана са темом „дарова за службу“. Једну важну ствар у овом контексту ипак треба озбиљно узети у обзир: какве везе има Христов силазак у Подземље (пакао) са Његовим милостивим давањем дарова за службу како би Тело Христово могло бити изграђено? Посланица Ефесцима не говори посебно о Христовом силаску у пакао и, како бисмо избегли сваку забуну, било би боље да ту идеју не уносимо у контекст у којем, чини се, нема своје право место.

б) У 1. Петровој посланици 3,19 и 4,6 могу се применити слична запажања на Петрове наводе, који се понекад повезују са идејом Христовог силаска у пакао. Не постоји ништа посебно што би „тамницу“ коју свети Петар помиње повезивало са идејом „пакла“, како год ми то протумачили.

Осим тога, не постоји ништа што би указивало на било какву повезаност између стихова у Петровој посланици и раније поменутих навода из Псалма 16 и Дела апостолских 2. Апостол Петар то наводи у вези са Нојем и ковчегом, тако да немамо основа да тај навод користимо у друге сврхе.

Какво год тумачење давали 1. Петровој 3,19, морало би се узети у обзир ово посебно помињање Ноја и душа спасених у ковчегу, кроз воду. Осим тога, требало би узети у обзир читав контекст посланице како би се увидело постоји ли у њему било какво тумачење овог конкретног стиха. Петрова намера је да припреми читаоце своје посланице да поднесу и издрже жестоко прогонство као предуслов за искуство славе Божје која следи након свега. Идући тим путем, хришћани следе искуство и пример самог Христа.

Ова посебно наглашена тема, која се истиче у обе Петрове посланице, тешко да би се могла довести у неку смислену везу са маштовитим и неутемељеним тумачењима 1. Петрове 3,19. Осим тога, још нисмо ни поменули навод који говори о крштењу у 3,21, а који у стварном смислу представља врхунац онога што апостол Петар жели да каже у овом одељку.

Али какве везе имају свето крштење и „одговор добре савести управљене Богу“ са Христовим силаском у пакао? Или можемо питање поставити другачије: како нам мисао о Христовом силаску у пакао, која је потпуно страна контексту 1. Петрове 3,19, помаже да разумемо главну мисао апостола Петра у наводима о Ноју, о спасењу осам душа кроз воду и о томе да „њен пралик, крштење, и вас сада спасава“? Не постају ли ствари у једном тако нејасном стиху још теже када у њега уносимо стране елементе који сами по себи нису у потпуности јасни?

Враћамо се, дакле, нашем главном питању са почетка ове расправе. Уз сав могући труд да схватимо шта непосредни наводи Светог писма желе да кажу када говоре о Христовом силаску у пакао — а реч је о наводима из Псалма 16 и Дела апостолских 2 — и самим тим у настојању да разумемо шта говоре Апостолски символ вере и Трећи члан вере, боље бисмо учинили када се не бисмо оптерећивали наводима који не показују јасну повезаност са предметом којим се бавимо. Наводи из Посланице Ефесцима и Петрове посланице само доприносе забуни, а никако разјашњавању предмета којим се овде бавимо.

Како онда треба да разумемо Христов силазак у пакао?

У Светом писму појам „Шеол/Подземље“ представља општи назив за невидљиви свет у који одлазе душе умрлих, без обзира на то да ли су праведне или зле. То је „место преминулих духова“, где су душе умрлих праведника „одсутне из тела, али присутне са Господом“, док су душе злих покојника у свесним мукама, одвојене од праведника „великим безданом“.

Пре Христовог доласка, то невидљиво подручје умрлих било је скривено у сенци као непознаница. Било је то место о којем је мало тога речено и о којем се веома мало знало. Али је „наш Спаситељ Исус Христос обеснажио смрт и учинио да засијају живот и нераспадљивост кроз Јеванђеље.“ (2. Тим 1,10)

Исус Христос је расветлио тај невидљиви свет и уклонио његов ужас улазећи у њега ради нас, а затим и излазећи из њега као Победник. Он није био остављен у њему, него је ушао у њега „ради нас људи и ради нашег спасења“. Ипак, још увек постоји много тога у вези са тим подручјем што остаје обавијено велом тајне. Оно још увек садржи одбојне особине, јер је пролазног карактера. То је време између времена.

У основи, то је нешто неприродно. Бог нас је створио као целовите личности: дух у јединству са нашим телом. Ући у стање смрти, са телом и душом одвојеним једно од другог, јесте ненормално стање. То није нешто за чим ми чезнемо. Као створења, ми уздишемо и мучимо се у боловима ишчекујући откупљење наших тела — ми не чезнемо за неким међустањем у којем су тело и душа одвојени.

Али наше поуздање и наша утеха налазе се у овоме: наш Спаситељ Исус Христос ушао је и у ово стање нашег постојања, баш као што је ушао у свако друго стање у које смо и ми позвани. Није могуће да смо позвани да идемо тамо где Творац и Усавршитељ наше вере није ишао пре нас. „Као што је Христос умро за нас и био погребен, тако исто треба веровати да је сишао у пакао.“ И то такође „ради нас људи и ради нашег спасења“.

Бискуп Гибсон у свом коментару Чланова истиче нешто веома непосредно и корисно. Он пише:

„Христос… је испунио све услове смрти стварно и истински, као што је испунио и услове живота. Ако пакао и подземље… представљају невидљиви свет покојника, тада је смрт неизбежна за свако људско биће, чије стање представља одвајање душе и тела, ipso facto, ‘силазак у пакао’ укључује свакога ко јој је подложан. Ако је, дакле, наш Господ заиста умро на крсту, било је потребно да Његова људска душа пређе у свет духова и ‘сиђе у пакао’.“

Гибсон затим цитира и одељак из дела Б. Ф. Весткота, The Historic Faith, који такође цитира и Грифит-Томас на 69. страници свог текста:

„Христос је својим умирањем у потпуности учествовао у нашој судбини. Његово тело положено је у гроб. Његова душа прешла је у стање у које ће, како верујемо, прећи и наша душа. Он је за Бога извојевао победу и тако посветио свако стање људског постојања. Ми не можемо нигде бити где и Он сам није био. Он је носио нашу природу док је живео; носио је нашу природу када је умро.“

Ово, наиме — да би се испунили услови смрти — може без оклевања бити означено као сврха силаска. (стр. 169–170)

Стога Грифит-Томас исправно закључује:

„Најбоље, и заиста једино могуће тумачење јесте да ова доктрина произлази из истоветности нашег Господа са нама у овоме, као и у свим другим битним стварима. Чини се да је то право значење њеног места у Символу вере, а самим тим и у самим Члановима. Тако се узима у обзир да је наш Господ испунио сваки захтев човештва ‘ради нас људи и ради нашег спасења’. Он је био рођен, одрастао је, живео, умро, Његово тело било је у гробу, Његов дух отишао је у невидљиви свет ишчекујући васкрсење, Он је васкрсао и био вазнесен. Стога и Символ вере и Чланови наглашавају ту чињеницу и тако сведоче о стварности Његовог дела у нашу корист.“ (стр. 68–69)

Преостаје нам још да додамо да је ово највероватније било и схватање ране Цркве у погледу стварности Христовог силаска у пакао. Јер како бисмо другачије могли објаснити занимљиве речи Атанасијевог символа вере? Тај исказ говори о Христу:

„Који је страдао ради нашег спасења: сишао у пакао, устао поново трећег дана из мртвих. Вазнео се на небеса, седи с десне стране Оца, Бога Свемогућег: одакле ће доћи да суди живима и мртвима. О Његовом доласку сви људи ће поново устати са својим телима и дати одговор за своја сопствена дела.“

Атанасијев символ вере не помиње ништа о Христовом „распећу, смрти и погребењу“. Јер овај исказ вере, који је иначе један од најодређенијих и најдетаљнијих, сматран је довољним када говори о Христовом „силаску у пакао“. А то се види у томе што садржи све што је најнеопходније рећи и веровати у вези са чињеницом да је Исус Христос у потпуности ушао у стање смрти ради нас, са намером да би нас могао васкрснути у живот.

Аутори: Leonard Wayne Riches & Jonathan Riches