Cilj lekcije
U prethodnoj lekciji videli smo da klasični anglikanizam priznaje Sveto pismo kao najviši autoritet u pitanjima vere, ali da to ne znači odbacivanje istorijskog svedočanstva Crkve.
U ovoj lekciji upoznaćemo Apostolski, Nikejski i Atanasijev Simbol vere i njihovo mesto u anglikanskoj tradiciji. Videćemo zašto anglikanci ispovedaju drevne Simbole vere, kako oni izražavaju biblijsko učenje o Svetoj Trojici i Isusu Hristu i zašto predstavljaju važnu vezu između današnje Crkve i hrišćanske vere prvih vekova.
Anglikanizam ne traga za novim verovanjem“ Njegovo polazište jeste vera koju je Crkva primila od apostola i koju je kroz istoriju bila pozvana da čuva i predaje dalje.
1. Hrišćanska vera ima sadržaj
Reč „vera“ može imati više značenja.
Ponekad pod verom podrazumevamo lično pouzdanje u Boga. U tom smislu kažemo da verujemo Hristu i uzdamo se u njega.
Novi zavet govori i o veri kao sadržaju onoga što hrišćani veruju.
Poslanica Judina poziva vernike:
„da se borite za veru koja je jednom zauvek predata svetima.“
(Juda 3)
Ovde „vera“ nije samo lični osećaj poverenja. Reč je o apostolskom učenju koje je Crkva primila.
Hrišćanstvo zato nije samo način života niti neodređena duhovnost. Ono sadrži određene istine o:
- Bogu,
- stvaranju,
- čoveku,
- grehu,
- Isusu Hristu,
- spasenju,
- Svetom Duhu,
- Crkvi,
- vaskrsenju,
- večnom životu.
Zbog toga je od samog početka postojala potreba da Crkva jasno kaže u šta veruje.
2. Šta je Simbol vere?
Izraz Simbol vere označava sažeto ispovedanje osnovnih istina hrišćanske vere.
Na Zapadu se često koristi latinska reč credo, što znači:
„Verujem.“ (Crkvenoslovenski “Vjeruju”).
Simbol vere nije zamena za Bibliju.
On ne dodaje novo Božje otkrivenje Svetom pismu.
Njegova svrha jeste da sažeto izrazi biblijsko učenje i zaštiti Crkvu od pogrešnih tumačenja.
Možemo ga uporediti sa mapom. Mapa nije sama zemlja, ali nam pomaže da se pravilno krećemo kroz nju.
Na sličan način Simbol vere nije Sveto pismo, ali nam pomaže da jasno prepoznamo glavne istine koje Sveto pismo uči.
3. Zašto su Simboli vere bili potrebni?
Prva Crkva veoma brzo suočila se sa pogrešnim učenjima.
Neki su poricali istinsko Hristovo čoveštvo. Drugi su poricali njegovo puno božanstvo. Pojavljivala su se različita tumačenja odnosa Oca, Sina i Svetoga Duha.
Svi su se mogli pozivati na pojedine biblijske tekstove.
Zato nije bilo dovoljno samo reći:
„Mi verujemo Bibliji.“
Bilo je potrebno objasniti šta Crkva veruje da Biblija uči.
Simboli vere nastali su upravo u tom kontekstu.
Oni su postali sažeto merilo pravoverne hrišćanske vere i pomagali su Crkvi da razlikuje apostolsko učenje od jeresi.
4. Apostolski Simbol vere
Apostolski Simbol vere jedan je od najpoznatijih hrišćanskih tekstova.
Njegov današnji oblik nije tekst koji su dvanaestorica apostola zajedno napisala, ali naziv „Apostolski“ izražava uverenje da njegov sadržaj sažima apostolsku veru.
Njegovi koreni povezani su sa drevnim krsnim ispovedanjima Crkve.
Kandidat za krštenje trebalo je da ispovedi veru u Oca, Sina i Svetoga Duha.
To je u skladu sa Hristovom zapovešću:
„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“
(Mt 28,19)
Apostolski Simbol zato ima izrazito trinitarni oblik.
Ispovedamo veru:
u Boga Oca,
u Isusa Hrista, njegovog jedinorodnog Sina,
i u Svetoga Duha.
5. Šta ispovedamo Apostolskim Simbolom?
Apostolsko simvol vere ispodeda glavne istine spasenja.
Ispovedamo Boga kao Oca svemogućega, Stvoritelja neba i zemlje.
Zatim ispovedamo Isusa Hrista:
- začetog od Svetoga Duha,
- rođenog od Device Marije,
- stradalog pod Pontijem Pilatom,
- raspetog,
- umrlog i pogrebenog,
- koji je vaskrsao iz mrtvih,
- vazneo se na nebo,
- sedi sa desne strane Oca,
- i ponovo će doći da sudi živima i mrtvima.
Na kraju ispovedamo veru u:
- Svetoga Duha,
- svetu katoličansku (sveopštu) Crkvu,
- zajednicu svetih,
- oproštenje grehova,
- vaskrsenje tela,
- večni život.
To je, u nekoliko rečenica, sažetak velike biblijske priče: stvaranje – Hristos – spasenje – Crkva – vaskrsenje – večnost.
6. Nikejsko – carigradski Simbol vere
Drugi veliki Simvol anglikanske tradicije jeste Nikejsko-carigradski Simbol vere.
Njegovi koreni nalaze se u velikoj teološkoj krizi 4. veka.
Sveštenik po imenu Arije učio je da Sin nije večan na isti način kao Otac i da je, u krajnjem smislu, stvorenje.
Takvo učenje predstavljalo je ozbiljnu opasnost za hrišćansku veru.
Ako Hristos nije istinski Bog, postavlja se pitanje kako nas može istinski sjediniti sa Bogom i doneti nam spasenje.
Zbog ove rasprave održan je Prvi vaseljenski sabor u Nikeji 325. godine.
Sabor je jasno potvrdio puno Hristovo božanstvo.
7. „Bog od Boga, Svetlo od Svetla“
U Nikejskom sibolu vere za Hrista ispovedamo:
Svetlost od Svjetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog – rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo.
Posebno je važna reč jednosuštan.
Grčki izraz je homoousios.
Time Crkva ispoveda da Sin nije niže božansko biće niti najuzvišenije stvorenje.
On poseduje istu božansku prirodu kao Otac.
Jevanđelje po Jovanu kaže:
„U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog.“
(Jn 1,1)
A zatim:
„I Reč postade telo i nastani se među nama.“
(Jn 1,14)
Onaj koji je postao čovek u Isusu Hristu jeste večni Sin Božji.
8. Nikeja i Carigrad
Simvol koji danas nazivamo Nikejsko-carigradskim povezan je i sa Prvim carigradskim saborom 381. godine.
U tom periodu Crkva je posebno morala jasno izraziti i svoje učenje o Svetom Duhu.
Zato ispovedamo:
„Verujem u Svetoga Duha, Gospoda, Životvornog…“
Sveti Duh nije samo Božja sila ili bezlična energija.
On je božanska osoba.
Otac je Bog.
Sin je Bog.
Sveti Duh je Bog.
Ipak, ne postoje tri Boga, nego jedan Bog.
To nas dovodi do samog središta hrišćanskog učenja o Bogu.
9. Jedan Bog u tri osobe
Hrišćanstvo je monoteistička vera.
Anglikanci, zajedno sa istorijskom Crkvom, veruju da postoji samo jedan Bog.
Sveto pismo kaže:
„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš, Gospod jedini.“
(5 Moj 6,4)
Ali Novi zavet istovremeno govori o Ocu, Sinu i Svetom Duhu na način koji pokazuje njihovo božanstvo i međusobnu ličnu različitost.
Zato Crkva ispoveda:
jednu božansku suštinu u tri osobe – Ocu, Sinu i Svetom Duhu.
Otac nije Sin.
Sin nije Sveti Duh.
Sveti Duh nije Otac.
Ali Otac, Sin i Sveti Duh nisu tri Boga.
Postoji jedan Bog koji večno postoji kao Otac, Sin i Sveti Duh.
To je učenje o Svetoj Trojici.
10. Sveta Trojica nije teološka zagonetka bez praktičnog značaja
Nekome učenje o Svetoj Trojici može izgledati kao veoma komplikovana rasprava drevnih teologa.
Ali Trojstvo se nalazi u samom srcu hrišćanske vere.
Mi smo kršteni:
u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Molimo se Ocu, kroz Sina, u Svetom Duhu.
Otac nas je izabrao i poslao Sina.
Sin je postao čovek i izvršio delo našeg otkupljenja.
Sveti Duh nas sjedinjuje sa Hristom, daje nam novi život i posvećuje nas.
Hrišćansko spasenje je zato od početka do kraja delo Trojedinog Boga.
Učenje o Trojstvu nije dodatak Jevanđelju. Ono nam govori ko je Bog Jevanđelja.
11. Isus Hristos – pravi Bog i pravi čovek
Drugo veliko pitanje drevne Crkve odnosilo se na Hristovu ličnost.
Ako je Isus Bog, da li je zaista bio čovek?
Ako je čovek, kako istovremeno može biti Bog?
Crkva je na osnovu Svetog pisma ispovedila da je Isus Hristos:
potpuno Bog i potpuno čovek.
On nije pola Bog i pola čovek.
Niti je božanska osoba koja je samo izgledala kao čovek.
Večni Sin Božji zaista je uzeo našu ljudsku prirodu.
Apostol Pavle kaže:
„A kada dođe punoća vremena, posla Bog Sina svoga, rođenog od žene, rođenog pod Zakonom.“
(Gal 4,4)
U Isusu Hristu božanska i ljudska priroda sjedinjene su u jednoj osobi bez mešanja i bez razdvajanja.
12. Zašto je Hristovo pravo čoveštvo važno?
Ako Hristos nije istinski čovek, onda nije istinski uzeo našu prirodu.
Nije stvarno živeo naš ljudski život.
Nije stvarno umro.
A ako nije stvarno umro, onda nije mogao umreti za naše grehe.
Poslanica Jevrejima kaže:
„Stoga je trebalo da u svemu bude sličan braći.“
(Jev 2,17)
Hristos je iskusio glad, žeđ, umor, bol i smrt.
Ipak, bio je bez greha.
On je novi Adam, savršeni čovek koji je učinio ono što grešno čovečanstvo nije moglo učiniti.
Njegovo čoveštvo zato nije privid.
Ono je neophodno za naše spasenje.
13. Zašto je Hristovo pravo božanstvo važno?
Istovremeno, ako Hristos nije istinski Bog, njegovo delo ne može imati ono značenje koje mu Novi zavet pripisuje.
Isus ne govori samo o Bogu.
On oprašta grehe.
Prima poklonjenje.
Govori o svom jedinstvenom odnosu sa Ocem.
Apostol Toma pred vaskrslim Hristom ispoveda:
„Gospod moj i Bog moj!“
(Jn 20,28)
Naše spasenje nije delo nekog posrednog stvorenja između Boga i ljudi.
U Hristu nam dolazi sam Bog.
Zato je odbrana Hristovog božanstva bila pitanje samog Jevanđelja.
14. Ovaploćenje
Velika hrišćanska tajna izražava se rečju ovaploćenje.
Ona znači da je večni Sin Božji uzeo ljudsku prirodu.
Jovan kaže:
„I Reč postade telo i nastani se među nama.“
(Jn 1,14)
Bog nije spasao svet tako što nam je samo poslao novu knjigu, moralni sistem ili filozofiju.
Sin Božji došao je među nas.
Ovaploćenje zato pokazuje koliko je hrišćanska vera konkretna.
Bog ulazi u ljudsku istoriju.
Isus je rođen u određeno vreme i na određenom mestu. Njegova majka bila je Marija. Stradao je pod istorijskim upraviteljem Pontijem Pilatom.
Zato Simbol vere posebno pominje Pilata.
Hrišćanstvo tvrdi da je Bog delovao u stvarnoj istoriji.
15. Krst nije nesrećni završetak Isusovog života
Simvoli vere posebno naglašavaju Hristovu smrt.
On je:
„raspet za nas“.
Te dve reči – za nas – veoma su važne.
Isusova smrt nije bila samo primer nepravde niti tragičan završetak života velikog učitelja.
On je umro za naše grehe.
Apostol Petar kaže:
„On grehe naše sam iznese na telu svom na drvo.“
(1 Pt 2,24)
U središtu hrišćanske vere zato ne stoji čovekovo uzdizanje prema Bogu, nego Božje delo kojim dolazi grešniku i spasava ga.
Krst je središte tog dela otkupljenja.
16. „Trećega dana vaskrsao“
Hrišćanska vera ne završava Velikim petkom.
Apostolski i Nikejski Simvol ispovedaju Hristovo telesno vaskrsenje iz mrtvih.
Vaskrsenje nije samo simbol da Hristova ideja nastavlja da živi među učenicima.
Novi zavet tvrdi da je grob bio prazan i da se vaskrsli Hristos javljao svojim učenicima.
Apostol Pavle ide toliko daleko da kaže:
„A ako Hristos nije vaskrsao, uzalud je vera vaša; još ste u gresima svojim.“
(1 Kor 15,17)
Vaskrsenje je Božja pobeda nad grehom i smrću.
Ono potvrđuje ko je Isus i daje hrišćanima nadu da će i oni vaskrsnuti.
17. Vaznesenje i Hristova sadašnja vlast
Simbol vere zatim ispoveda da se Hristos:
vazneo na nebo i sedi sa desne strane Oca.
To ne znači da je Isus otišao u daleki deo svemira i napustio svoju Crkvu.
Biblijski izraz „sedeti sa desne strane“ označava vlast i kraljevsko dostojanstvo.
Vaskrsli Hristos sada vlada.
On je Gospod Crkve.
On posreduje za svoj narod.
On je, kako Novi zavet uči, Gospod nad gospodarima i Car nad carevima.
Zato Crkva ne pripada državi, kulturi, episkopu ili bilo kojem drugom čoveku.
Crkva pripada Hristu.
18. Hristos će ponovo doći
Hrišćanska vera nije okrenuta samo prošlosti.
Simvol vere gleda i prema budućnosti.
Hristos će ponovo doći:
„da sudi živima i mrtvima“.
Istorija zato nije beskonačni krug bez cilja.
Ona ide prema trenutku kada će Hristos dovršiti svoje kraljevstvo, suditi zlu i obnoviti sve stvari.
Hrišćanska nada nije samo da će naša duša „otići na nebo“.
Konačna nada uključuje:
vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka.
Bog ne odustaje od svog stvorenja.
On će ga obnoviti.
19. Atanasijev Simbol vere
Treći istorijski Simbol koji ima posebno mesto u klasičnoj anglikanskoj tradiciji jeste Atanasijev Simbol vere, poznat po svojim prvim latinskim rečima Quicunque vult.
Iako nosi ime svetog Atanasija Aleksandrijskog, gotovo sigurno ga nije napisao sam Atanasije.
Tekst je nastao kasnije u zapadnoj Crkvi.
Njegov značaj leži u veoma preciznom izlaganju dve velike hrišćanske istine:
učenja o Svetoj Trojici
i
učenja o Hristovoj ličnosti.
Atanasijev Simbol posebno naglašava da ne smemo ni pomešati osobe Trojstva niti podeliti božansku suštinu.
Otac, Sin i Sveti Duh jesu različite osobe, ali su jedan Bog.
20. Zašto su anglikancima važna tri Simbola?
Osmi član Trideset i devet članova vere tradicionalno govori o Nikejskom, Atanasijevom i Apostolskom Simbolu i kaže da ih treba potpuno primiti i verovati jer se mogu dokazati najpouzdanijim svedočanstvima Svetog pisma.
Ova poslednja rečenica je ključna.
Anglikanci ne prihvataju Simbole samo zato što su stari.
Drevnost sama po sebi ne čini neko učenje istinitim.
Prihvatamo ih zato što verno izražavaju biblijsku veru.
Ovo pokazuje kako u klasičnom anglikanizmu zajedno deluju Pismo i predanje:
Pismo je najviša norma, a drevni Simboli su pouzdani svedoci biblijske vere Crkve.
21. Simbol vere kao zaštita od privatnog hrišćanstva
Savremeni čovek često razmišlja izrazito individualistički:
„Ja imam svoju veru.“
Ali hrišćanstvo nije vera koju svaki pojedinac iznova izmišlja.
Kada na bogosluženju izgovaramo:
„Verujem…“
mi lično ispovedamo veru.
Ali tu veru ne stvaramo.
Primili smo je.
Generacije hrišćana ispovedale su istu veru pre nas.
Na taj način Simbol vere povezuje našu lokalnu zajednicu sa Crkvom kroz vekove i širom sveta.
Kada ispovedamo Nikejski Simvol, pridružujemo se ispovedanju hrišćana koji su živeli mnogo pre nastanka naših savremenih denominacija.
22. „Jedna, sveta, katolička i apostolska Crkva“
Nikejski Simbol govori o:
jednoj, svetoj, katoličkoj i apostolskoj Crkvi.
Svaka od ove četiri reči ima veliko značenje.
Jedna
Postoji jedan Hristos i jedno njegovo telo. Istorijske podele među hrišćanima predstavljaju bolnu stvarnost, ali ne ukidaju poziv Crkve na jedinstvo u istini.
Sveta
Crkva pripada Bogu i pozvana je na svetost. To ne znači da su svi njeni članovi bez greha.
Katolička
Reč znači sveopšta ili univerzalna. Crkva nije vlasništvo jednog naroda, države ili kulture.
Apostolska
Crkva ostaje u veri koju je primila od apostola i nastavlja njihovo poslanje propovedanja Jevanđelja svetu.
Ove četiri oznake veoma su važne i za anglikansko razumevanje Crkve.
23. Katolička vera bez papske supremacije
Anglikanska upotreba reči katolički ponekad izaziva zabunu.
Kada kažemo da verujemo u katoličku Crkvu, ne kažemo da prihvatamo sve doktrinarne i jurisdikcijske tvrdnje Rimske crkve.
Reč „katolička“ mnogo je starija od današnjih denominacijskih podela.
Ona govori o celokupnoj Hristovoj Crkvi.
Anglikanska reformacija zato nije želela da odbaci katoličku veru, nego je tvrdila da katoličnost ne zavisi od podložnosti univerzalnoj jurisdikciji rimskog episkopa.
Hristos je glava Crkve.
Crkva je katolička kada ostaje u apostolskoj veri i zajedništvu Hristovog tela.
24. Simbol vere i bogosluženje
Anglikanci Simbole vere ne čuvaju samo u teološkim knjigama.
Oni se mole i ispovedaju na bogosluženju.
Apostolski Simbol tradicionalno ima važno mesto u Jutarnjoj i Večernjoj molitvi, kao i u kontekstu krštenja.
Nikejski Simbol povezan je posebno sa slavljenjem Svete pričesti.
To znači da se vernik redovno podseća:
ko je Bog,
ko je Hristos,
šta je Bog učinio za naše spasenje
i
čemu se kao hrišćani nadamo.
Simbol vere tako postaje deo duhovne discipline Crkve.
On nas uči da naše bogosluženje bude zasnovano na istini o Bogu.
25. Doktrina vodi bogosluženju
Ponekad se pravi veštačka suprotnost između „doktrine“ i „duhovnosti“.
Kao da je doktrina nešto hladno i intelektualno, dok je prava vera samo lični odnos sa Bogom.
Drevna Crkva nije tako razmišljala.
Ako želimo da slavimo Boga, moramo znati koga slavimo.
Ako kažemo da volimo Isusa, moramo znati ko je Isus.
Ako govorimo o Svetom Duhu, moramo znati ko je Sveti Duh.
Pogrešna slika Boga neizbežno vodi pogrešnom bogosluženju.
Zato teologija nije neprijatelj duhovnosti.
Istinska teologija vodi poklonjenju.
Kada ispovedamo da je Isus „Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, Bog istiniti od Boga istinitoga“, to nije samo teološka definicija.
To je razlog da pred njim kleknemo i kažemo:
„Gospod moj i Bog moj!“
SAŽETAK LEKCIJE
Anglikanci ispovedaju istorijsku apostolsku i katoličku veru drevne Crkve.
Posebno mesto imaju Apostolski, Nikejski i Atanasijev Simbol vere.
Simboli nisu dodatno otkrivenje pored Biblije. Njihov autoritet počiva na tome što verno sažimaju biblijsko učenje.
U središtu te vere nalazi se Trojedini Bog – Otac, Sin i Sveti Duh.
Postoji jedan Bog u tri osobe.
Isus Hristos je pravi Bog i pravi čovek. Večni Sin Božji postao je čovek radi našeg spasenja, umro za naše grehe, telesno vaskrsao iz mrtvih, vazneo se na nebo i ponovo će doći u slavi.
Hrišćanska nada uključuje oproštenje grehova, vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka.
Anglikanci takođe ispovedaju jednu, svetu, katoličku i apostolsku Crkvu.
Zato Simbol vere povezuje anglikance ne samo sa sopstvenom crkvenom tradicijom, nego sa hrišćanima koji su kroz vekove ispovedali istu apostolsku veru.
Možemo to sažeti ovako:
PISMO DAJE SADRŽAJ VERE.
SIMBOL VERE TU VERU SAŽIMA.
CRKVA TU VERU ISPOVEDA.
BOGOSLUŽENJE TU VERU SLAVI.
KLJUČNI POJMOVI
Simbol vere – sažeto i javno ispovedanje osnovnih istina hrišćanske vere.
Apostolski Simbol vere – drevno ispovedanje vere povezano sa krsnom i katehetskom tradicijom Crkve.
Nikejski Simbol vere – ispovedanje vere povezano sa Nikejskim saborom 325. i Carigradskim saborom 381. godine.
Atanasijev Simbol vere – drevno zapadno ispovedanje koje detaljno izlaže učenje o Svetoj Trojici i Hristovoj ličnosti.
Sveta Trojica – jedan Bog koji večno postoji u tri osobe: Otac, Sin i Sveti Duh.
Jednosuštan – izraz kojim se ispoveda da Sin poseduje istu božansku prirodu kao Otac.
Ovaploćenje – večni Sin Božji uzeo je istinsku ljudsku prirodu.
Katolička Crkva – sveopšta Hristova Crkva kroz vremena i narode.
Apostolska Crkva – Crkva koja ostaje u veri apostola i nastavlja njihovo poslanje.
BIBLIJSKI TEKSTOVI ZA PROUČAVANJE
Matej 28,18–20
Hristos šalje Crkvu da krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Jovan 1,1–18
Večna Reč je Bog i postala je telo među nama.
Filipljanima 2,5–11
Večni Sin ponizio se, uzeo obličje sluge i bio uzvišen kao Gospod.
Kološanima 1,15–20
Hristos je iznad svega stvorenog i u njemu prebiva Božja punina.
1. Korinćanima 15,1–8.20–28
Hristova smrt i vaskrsenje pripadaju samom središtu Jevanđelja.
PITANJA ZA DISKUSIJU
1. Zašto su nam potrebni Simboli vere ako već imamo Sveto pismo?
Razgovarajte o razlici između dodavanja novih učenja Bibliji i sažimanja onoga što Biblija već uči. Kako Simboli vere mogu pomoći Crkvi da prepozna pogrešna tumačenja Svetog pisma?
2. Zašto su pravo božanstvo i pravo čoveštvo Isusa Hrista neophodni za hrišćansko razumevanje spasenja?
Razmislite šta bi se dogodilo sa Jevanđeljem kada Hristos ne bi bio istinski Bog ili kada ne bi bio istinski čovek.
3. Šta znači kada anglikanci ispovedaju veru u „jednu, svetu, katoličku i apostolsku Crkvu“?
Razgovarajte posebno o značenju reči „katolička“. Zašto katoličnost Crkve nije isto što i pripadnost Rimokatoličkoj crkvi?
