Cilj lekcije
Anglikanska reformacija nije želela da odbaci istorijsku Crkvu i počne iznova. Njena namera bila je da život, učenje i bogosluženje Crkve ponovo usmeri prema Božjoj Reči. Zato se iza mnogih reformacijskih rasprava nalazi jedno temeljno pitanje:
Ko ima poslednju reč kada govorimo o hrišćanskoj veri?
U ovoj lekciji razmotrićemo mesto Svetog pisma, crkvenog predanja, sabora, crkvenog autoriteta i ljudskog razuma. Posebno ćemo se osvrnuti na 6, 20. i 21. član Trideset i devet članova vere.
Klasični anglikanizam visoko poštuje istorijsko svedočanstvo Crkve, ali nijedan ljudski autoritet ne postavlja na isto mesto sa Svetim pismom kao pisanom Rečju Božjom.
1. Pitanje koje svaka Crkva mora postaviti
Kada među hrišćanima nastane neslaganje oko nekog učenja, potrebno je znati prema čemu ćemo proceniti ko je u pravu.
Da li poslednju reč ima pojedinac? Sveštenik? Episkop? Crkveni sabor? Drevno predanje? Papa? Teolog? Ljudski razum? Ili Sveto pismo?
Odgovor na ovo pitanje utiče na gotovo sve druge oblasti teologije: na naše razumevanje Boga, Hrista, spasenja, Crkve, svetih tajni i hrišćanskog života.
Anglikanska reformacija odgovorila je da najviši autoritet pripada Svetom pismu zato što je ono pisana Reč Božja.
To ne znači da Crkva nema autoritet. Ona ga ima, ali ga ne poseduje nezavisno od Božje Reči. Crkva nije gospodar Pisma, već je pozvana da bude njegov čuvar, tumač, propovednik i sluga.
2. Šta nazivamo Svetim pismom?
Sveto pismo čine knjige Starog i Novog zaveta koje je Crkva primila kao kanonske.
Kada govori o kanonu, 6. član vere navodi knjige Starog zaveta, a zatim pominje i druge drevne knjige koje Crkva može čitati radi pouke i primera života, ali na njima ne zasniva doktrinu.
Reč je o knjigama koje se tradicionalno nazivaju Apokrifi ili deuterokanonske knjige.
Anglikanska tradicija ih, prema tome, nije jednostavno odstranila iz crkvenog života. Delovi tih knjiga nalaze se i u pojedinim lekcionarima Book of Common Prayer. Ipak, njihov položaj nije isti kao položaj kanonskih knjiga kada je reč o uspostavljanju crkvenog učenja.
U pogledu Novog zaveta anglikanska tradicija prima iste knjige koje prihvataju istorijske hrišćanske Crkve.
3. Zašto Pismo ima jedinstveni autoritet?
Biblija za hrišćanina nije samo zbirka veoma starih religijskih spisa. Crkva je prima kao od Boga nadahnuto Pismo.
Apostol Pavle kaže:
„Sve je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za poučavanje, za karanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti.“
(2 Tim 3,16)
Bog je svoju Reč dao preko ljudskih autora. Oni nisu izgubili sopstvenu ličnost, jezik ili istorijske okolnosti u kojima su pisali. Ipak, Bog je upravo kroz te stvarne ljude dao Crkvi pouzdano svedočanstvo o svom delu spasenja.
Zbog toga Bibliju ne čitamo kao samo još jedno ljudsko mišljenje. Kada se Sveto pismo pravilno čita i tumači, Crkva u njemu sluša Božju Reč.
4. „Sve što je potrebno za spasenje“
Šesti član Trideset i devet članova sadrži jednu od ključnih tvrdnji klasičnog anglikanizma:
„Sveto pismo sadrži sve što je potrebno za spasenje.“
Iz toga sledi veoma važno načelo. Ono što se u Pismu ne nalazi niti se iz njega može dokazati ne može se zahtevati od hrišćanina kao obavezni član vere ili kao nešto bez čega nema spasenja.
To nazivamo dovoljnošću Svetog pisma.
Ova tvrdnja ne znači da Biblija daje odgovor na svako moguće pitanje. Ona nije priručnik za medicinu, ekonomiju, astronomiju ili građevinarstvo.
Značenje je preciznije: Bog nam je u Svetom pismu dao sve što je potrebno za poznavanje puta spasenja i za veru koju Crkva treba da ispoveda.
Zbog toga Crkva nema vlast da neku kasniju doktrinu učini neophodnom za spasenje ako ona nema biblijsko utemeljenje.
5. Šta znači Sola Scriptura?
Anglikanska reformacija pripada široj protestantskoj Reformaciji i prihvata načelo Sola Scriptura – samo Pismo.
Ono se lako može pogrešno razumeti.
Sola Scriptura ne znači da su Simboli vere, crkvena istorija, sabori, predanje i teolozi bez značaja. Još manje znači da je svaki pojedinac slobodan da od nekoliko izdvojenih biblijskih stihova napravi sopstveno hrišćanstvo.
Reformacijsko značenje je drugačije:
Sveto pismo predstavlja jedini nepogrešivi i konačni standard prema kojem moraju biti provereni svi drugi crkveni autoriteti.
Predanje, episkopi, sabori i istorijska ispovedanja imaju svoje mesto i svoj autoritet. Ali njihov autoritet ostaje pod autoritetom Božje Reči.
6. Mesto crkvenog predanja
Anglikanci zato ne odbacuju predanje.
Upravo je to jedna od važnih osobina anglikanske Reformacije. Ona nije polazila od ideje da treba zanemariti petnaest vekova prethodne istorije hrišćanstva.
Engleski reformatori ozbiljno su proučavali drevnu Crkvu i crkvene oce. Bilo im je važno da saznaju kako su veru razumeli hrišćani koji su živeli mnogo bliže apostolskom dobu.
Zbog toga anglikanska tradicija prihvata drevne Simbole vere i sa velikim poštovanjem pristupa ranim saborima i ocima Crkve.
Predanje nas čuva od pretpostavke da Bibliju čitamo kao da pre nas nije postojala Crkva.
Ipak, predanje nije drugi, nezavisni izvor Božjeg otkrivenja iz kojeg bi Crkva mogla izvoditi nove obavezne dogme bez biblijskog temelja.
Odnos se može izraziti ovako:
Sveto pismo je vrhovno merilo, dok istinsko crkveno predanje verno svedoči o njegovoj poruci.
7. Zašto su nam onda potrebni Simboli vere?
Ako je Pismo dovoljno, može se postaviti pitanje zašto anglikanci ispovedaju Apostolski i Nikejski Simbol vere.
Odgovor je jednostavan: zato što Simboli vere sažimaju ono što Biblija uči.
Na primer, teološki izraz „Trojica“ ne nalazimo kao takav u biblijskom tekstu. Ipak, Pismo uči da postoji jedan Bog, da je Otac Bog, da je Sin Bog i da je Sveti Duh Bog, kao i da Otac, Sin i Sveti Duh nisu jedna ista osoba.
Crkva je zato razvila precizan jezik kako bi zaštitila biblijsku istinu od pogrešnih tumačenja.
Simbol vere nema vlast nad Svetim pismom. Njegov autoritet počiva na tome što verno izražava biblijsko učenje.
Upravo zato 8. član vere prihvata istorijske Simvole vere jer se njihovo učenje može dokazati najpouzdanijim svedočanstvima Svetog pisma.
Drevna vera Crkve prihvata se zato što je biblijska.
8. Crkva ima stvarni autoritet
Dvadeseti član vere sprečava nas da anglikansko shvatanje autoriteta pretvorimo u crkveni individualizam.
Prema tom članu, Crkva ima pravo da određuje obrede i ceremonije i poseduje autoritet u pitanjima vere.
Dakle, Crkva nije skup nepovezanih pojedinaca. Episkopi imaju odgovornost da čuvaju veru, sabori donose odluke, Crkva uređuje bogosluženje, a sveštenici su dužni da poučavaju u skladu sa njenom verom.
Ali taj isti član postavlja jasnu granicu:
Crkva ne sme propisivati ništa što je protivno pisanoj Reči Božjoj.
Takođe ne sme jedan deo Pisma tumačiti na način koji protivreči drugom.
Crkveni autoritet je zato službeni, a ne apsolutni autoritet. Crkva ima vlast upravo zato što joj je povereno da čuva i objavljuje apostolsku veru.
9. Sabor nije nepogrešiv samim tim što je sabor
Dvadeset prvi član vere ide još jedan korak dalje i priznaje da crkveni sabori mogu pogrešiti.
Razlog je jednostavan: njih čine ljudi.
Čak ni okupljeni episkopi i teolozi nisu oslobođeni ljudske slabosti i mogućnosti zablude.
To ne umanjuje veliki značaj sabora. Vaseljenski sabori drevne Crkve odigrali su presudnu ulogu u odbrani vere, posebno kada je bilo reči o Svetoj Trojici i Hristovoj ličnosti.
Međutim, njihov autoritet ne počiva na pretpostavci da grupa episkopa samim okupljanjem postaje nepogrešiva. Njihove odluke prihvatamo kada su saglasne sa Svetim pismom.
Ni drevnost neke ideje, ni broj njenih pristalica, ni crkveni položaj onih koji je zastupaju nisu sami po sebi dovoljni da nešto postane Božja istina.
10. Uloga ljudskog razuma
Hrišćanska vera ne zahteva da prestanemo da mislimo.
Bog nam je dao razum, a anglikanska tradicija smatra ga važnim za čitanje, razumevanje i primenu Pisma.
Razum nam je potreban da bismo razumeli jezik, proučavali istorijske okolnosti, razlikovali književne vrste, povezivali različite biblijske tekstove, izvodili teološke zaključke i primenjivali biblijska načela na nova pitanja.
Ipak, razum nije samostalni izvor Božjeg otkrivenja.
On nam pomaže da razumemo ono što je Bog objavio, ali ne stvara novo otkrivenje.
Uz to, hrišćansko učenje o grehu podseća nas da ni ljudsko rasuđivanje nije potpuno neutralno. Čovek može upotrebiti veliku inteligenciju kako bi opravdao ono što već želi da veruje.
Zato i naš razum mora ostati otvoren ispravljanju Božjom Rečju.
11. Problem „anglikanskog tronošca“
Često se anglikansko razumevanje autoriteta prikazuje pomoću tri pojma:
Sveto pismo – predanje – razum.
Za njih se ponekad koristi izraz „anglikanski tronožac“.
Slika može biti korisna, ali samo ako je dobro objašnjena.
Ako zamislimo stolicu sa tri jednake noge i zaključimo da Pismo, predanje i razum imaju potpuno jednaku vlast, dobili smo pogrešnu sliku klasičnog anglikanizma.
Sveto pismo zauzima jedinstveno mesto kao normativno svedočanstvo Božjeg otkrivenja.
Predanje svedoči kako je Crkva kroz vekove primala i tumačila tu Reč.
Razum nam služi da je razumemo i primenimo.
Zato je bolje reći:
PISMO JE NORMA.
PREDANJE JE SVEDOK.
RAZUM JE SREDSTVO.
Sva tri imaju svoje mesto, ali nemaju isti autoritet.
12. Richard Hooker i pitanje autoriteta
Sa pojmovima Pisma, predanja i razuma često se povezuje engleski teolog Richard Hooker (1554–1600).
Međutim, ni Hooker nije učio da ta tri elementa imaju jednak položaj.
Za njega Sveto pismo ima prvenstvo u pitanjima koja su neophodna za spasenje. Istovremeno je smatrao da u stvarima o kojima Pismo ne daje neposrednu zapovest Crkva može legitimno koristiti razum, iskustvo i istorijsku praksu.
Sveto pismo, na primer, ne određuje svaki detalj crkvene arhitekture, vreme svakog bogosluženja, svaki oblik crkvene administracije ili svaki liturgijski običaj.
U takvim pitanjima Crkva može donositi razumne odluke sve dok ne čini ništa protivno Božjoj Reči.
To je preciznije razumevanje Hookera od tvrdnje da je hrišćansku istinu zasnovao na tri jednaka izvora.
13. Kako anglikanac čita Bibliju?
Priznati vrhovni autoritet Svetog pisma nije dovoljno. Potrebno je Pismo i pravilno tumačiti.
Biblijski tekst ne treba izdvajati iz konteksta i davati mu značenje koje nama odgovara.
Anglikanska tradicija podstiče čitanje Pisma u njegovom književnom i istorijskom kontekstu, u svetlu celine Biblije, unutar zajednice Crkve, uz pomoć istorijskog hrišćanskog svedočanstva, koristeći razum i moleći za prosvetljenje Svetog Duha.
Važno reformacijsko načelo glasi da Pismo tumači Pismo.
Manje jasne tekstove čitamo u svetlu jasnijih, a jedan odlomak ne treba tumačiti tako da se suprotstavi celini biblijskog učenja.
Zbog toga je za proučavanje Biblije potrebna poniznost.
Pre nego što pitamo:
„Šta ovaj tekst znači meni?“
treba da pitamo:
„Šta ovaj tekst govori i šta je njegov autor želeo da saopšti?“
Tek potom dolazi pitanje primene na naš život.
14. Biblija u srcu anglikanskog bogosluženja
Visoki položaj Pisma ne vidi se samo u anglikanskim teološkim dokumentima. On je ugrađen u samo bogosluženje.
Anglikanska liturgija obiluje biblijskim tekstovima. Čitaju se Stari zavet, Psalmi, Poslanice i Jevanđelje, dok su mnoge liturgijske molitve neposredno preuzete iz Pisma ili oblikovane njegovim jezikom.
Tradicionalna jutarnja i večernja molitva omogućavaju redovno i sistematsko čitanje velikih delova Biblije.
Zbog toga Book of Common Prayer nije zamena za Bibliju. Njegova je svrha upravo suprotna: da Crkvu uvede u neprestano slušanje, moljenje i življenje Božje Reči.
Anglikanski ideal nije da vernik čuje nekoliko biblijskih redaka samo nedeljom, nego da njegov svakodnevni duhovni život bude oblikovan Pismom.
15. Propoved je služba Reči
Iz istog razloga propoved zauzima važno mesto u anglikanskom bogosluženju.
Propovedaonica nije mesto na kojem sveštenik prvenstveno iznosi svoje privatne stavove. Njegova dužnost je da propoveda Reč Božju.
To podrazumeva da objasni biblijski tekst, pokaže njegovo mesto unutar poruke Jevanđelja i primeni ga na život Crkve.
Dobra hrišćanska propoved zato treba da bude biblijska, usmerena na Hrista, teološki odgovorna i pastoralno primenljiva.
Autoritet propovednika ne počiva prvenstveno na njegovom obrazovanju, ličnosti ili crkvenom položaju. Njegova poruka ima autoritet u onoj meri u kojoj verno prenosi Božju Reč.
16. Kada se kultura i Pismo razilaze
Svaka Crkva živi u određenom vremenu i kulturi. Nova vremena donose nova pitanja, a ponekad nam kulturne promene pomažu da ozbiljnije razmotrimo teme kojima ranije nije posvećivana dovoljna pažnja.
Ipak, kultura ne može postati konačno merilo hrišćanske vere.
Crkva nema vlast da menja svoje učenje samo zato što je određena biblijska istina postala nepopularna.
Apostol Pavle piše:
„I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem svoga uma.“
(Rim 12,2)
To ne poziva Crkvu da bude neprijatelj društva. Hrišćani treba da razumeju ljude kojima služe i da Jevanđelje saopštavaju razumljivim jezikom.
Ali treba razlikovati način na koji prenosimo poruku od sadržaja same poruke.
Jevanđelje nije vlasništvo Crkve koje ona može prilagođavati prema zahtevima vremena. Crkva je veru primila da bi je čuvala, živela i predala sledećoj generaciji.
17. Autoritet Pisma zahteva poniznost
Postoji još jedna važna posledica svega što smo rekli.
Verovati da je Sveto pismo nepogrešivo nije isto što i tvrditi da je naše lično tumačenje nepogrešivo.
Ako se nalazimo pod autoritetom Pisma, onda i naše razumevanje mora biti spremno na ispravljanje.
Zbog toga su nam potrebni Crkva, učitelji, istorijsko predanje, ozbiljno teološko obrazovanje, razgovor sa drugim hrišćanima, molitva i poniznost.
Reformacijsko načelo nije:
„Moje tumačenje ne može biti pogrešno.“
Nego:
„Božja Reč ima pravo da ispravi mene, moje mišljenje, moju tradiciju, pa čak i praksu moje Crkve.“
Upravo u tome autoritet Svetog pisma dobija svoje duboko duhovno značenje.
SAŽETAK LEKCIJE
Klasična anglikanska teologija priznaje Sveto pismo kao najviši i konačni autoritet u pitanjima vere.
Prema 6. članu vere, Pismo sadrži sve što je potrebno za spasenje. Zato se nijedno učenje koje se ne može dokazati Svetim pismom ne može nametnuti kao obavezna istina neophodna za spasenje.
To ipak nije poziv na odbacivanje istorijske Crkve. Anglikanizam visoko vrednuje drevne Simbole vere, crkvene oce, vaseljenske sabore, istorijsku liturgiju, episkopsku službu i teološko promišljanje.
Dvadeseti član priznaje stvarni autoritet Crkve, ali jasno kaže da Crkva ne sme učiti ono što je protivno pisanoj Reči Božjoj. Dvadeset prvi član podseća da čak i sabori mogu pogrešiti.
Razum je Božji dar kojim tumačimo i primenjujemo ono što je objavljeno, ali sam razum nije novi izvor otkrivenja.
Zato odnos između Pisma, predanja i razuma možemo sažeti na sledeći način:
PISMO JE NORMA.
PREDANJE JE SVEDOK.
RAZUM JE SREDSTVO.
Crkva, njeni služitelji, njeno predanje i njena teologija ostaju pod autoritetom Boga koji govori kroz svoju Reč.
KLJUČNI POJMOVI
Autoritet Svetog pisma – Pismo je najviše merilo crkvenog učenja.
Dovoljnost Svetog pisma – Pismo sadrži sve što je potrebno za spasenje.
Sola Scriptura – Sveto pismo je jedini nepogrešivi konačni standard hrišćanske vere.
Predanje – istorijsko svedočanstvo vere, bogosluženja i učenja Crkve.
Kanon – knjige koje Crkva prima kao Sveto pismo.
Apokrifi – drevne knjige koje anglikanska tradicija može koristiti radi pouke, ali ne kao osnovu za uspostavljanje doktrine.
Richard Hooker – važan anglikanski teolog s kraja 16. veka koji je razmatrao odnos Pisma, razuma, crkvenog autoriteta i predanja.
Sabor – okupljanje crkvenih predstavnika radi odlučivanja i raspravljanja o pitanjima crkvenog života i vere.
BIBLIJSKI TEKSTOVI ZA PROUČAVANJE
2. Timoteju 3,14–17
Pismo je od Boga nadahnuto i osposobljava Božjeg čoveka za svako dobro delo.
Dela apostolska 17,10–12
Vernici u Veriji proveravaju propovedanu poruku istražujući Pisma.
Marko 7,5–13
Hristos upozorava na ljudsko predanje kada ono poništava Božju Reč.
1. Korinćanima 14,37
Apostolsko učenje ima autoritet u životu Crkve.
Rimljanima 12,1–2
Hrišćanski um treba da bude obnovljen, a ne samo prilagođen vrednostima sveta.
PITANJA ZA DISKUSIJU
1. Kako treba razumeti tvrdnju da Sveto pismo „sadrži sve što je potrebno za spasenje“?
Razgovarajte o razlici između tvrdnje da Biblija odgovara na svako moguće ljudsko pitanje i tvrdnje da nam daje sve što je potrebno za veru i spasenje.
2. Kakvu ulogu imaju predanje, crkveni oci, sabori i episkopi ako Sveto pismo ima najviši autoritet?
Razmotrite zašto Sola Scriptura ne zahteva odbacivanje predanja, nego njegovo podređivanje merilu Božje Reči.
3. Kako Crkva treba da reaguje kada zahtevi savremene kulture dođu u sukob sa jasnim učenjem Svetog pisma?
Razgovarajte o razlici između prilagođavanja načina na koji se Jevanđelje saopštava i menjanja samog sadržaja Jevanđelja.
