Cilj lekcije
U prethodnoj lekciji govorili smo o tome ko je Bog i ko je Isus Hristos. Ispovedamo jednog Boga – Oca, Sina i Svetoga Duha – i Isusa Hrista kao pravog Boga i pravog čoveka, koji je radi nas i našeg spasenja postao čovek, umro, vaskrsao i vazneo se na nebo.
Sada dolazimo do pitanja:
Zašto je čoveku uopšte potrebno spasenje?
U ovoj lekciji proučićemo klasično anglikansko učenje o čoveku, prvorodnom grehu, ljudskoj volji, Božjoj blagodati, pokajanju, opravdanju verom, dobrim delima i posvećenju.
Posebno ćemo se osvrnuti na 9, 10, 11, 12. i 13. član Trideset i devet članova vere.
Videćemo da anglikansko učenje veoma ozbiljno shvata stvarnost ljudskog greha, ali nas ne ostavlja u beznađu. U središtu Jevanđelja nalazi se radosna vest da Bog čini za nas ono što sami za sebe ne možemo učiniti:
spasava nas svojom blagodaću kroz Isusa Hrista.
1. Čovek je stvoren na sliku Božju
Hrišćansko učenje o čoveku ne počinje grehom.
Ono počinje stvaranjem.
Knjiga Postanja kaže:
„I stvori Bog čoveka po svome obličju, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih.“
(1 Moj 1,27)
Čovek nije slučajna pojava u svemiru niti samo još jedna životinjska vrsta.
Bog ga je stvorio sa posebnim dostojanstvom i pozivom.
Biti stvoren na sliku Božju znači da je čovek stvoren za odnos sa Bogom, za ljubav prema bližnjem i za odgovorno upravljanje Božjim stvorenjem.
Čovek je stvoren da poznaje Boga, da ga slavi i da živi u zajedništvu sa njim.
Zato ljudski život ima vrednost.
Naše dostojanstvo ne zavisi prvenstveno od našeg zdravlja, inteligencije, bogatstva, društvenog položaja ili sposobnosti.
Ono proizlazi iz činjenice da smo Božja stvorenja stvorena po njegovom obličju.
2. Šta se dogodilo sa čovekom?
Ako je čovek stvoren dobar, odakle onda dolaze greh, mržnja, nasilje, sebičnost i smrt?
Biblijski odgovor nalazimo u izveštaju o padu čoveka.
Bog je čoveku dao slobodu i pozvao ga da živi u poslušnosti i zajedništvu sa svojim Stvoriteljem.
Ali prvi ljudi nisu želeli da žive pod Božjom vlašću.
Suština iskušenja iz 3. poglavlja Postanja može se prepoznati u rečima:
„Bićete kao bogovi.“
(1 Moj 3,5)
Čovek je poželeo da sam određuje dobro i zlo.
U tome vidimo samu srž greha:
čovek želi Božje darove, ali ne želi Boga kao Gospoda.
Pad nije bio samo kršenje jednog proizvoljnog pravila. Bio je pobuna stvorenja protiv Stvoritelja.
Posledice su zahvatile čitav ljudski život.
3. Šta je greh?
Greh nije samo činjenje pojedinačnih loših dela.
Biblija govori o grehu mnogo dublje.
Greh je stanje čovekove otuđenosti od Boga, iz kojeg zatim proizlaze konkretna grešna dela.
Isus kaže:
„Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze zle pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, zlobe, prevare…“
(Mk 7,21–22)
Problem, dakle, nije samo spolja.
Problem je u ljudskom srcu.
Možemo menjati zakone, društvene sisteme i okolnosti – i to često treba da činimo – ali nijedna spoljašnja reforma ne može sama promeniti čovekovo srce.
Zato nam nije potrebno samo bolje obrazovanje ili moralno usavršavanje.
Potrebno nam je spasenje.
4. Prvorodni greh
Deveti član vere govori o prvorodnom ili istočnom grehu.
Prvorodni greh ne znači samo da je Adam nekada davno učinio nešto pogrešno.
Član kaže da je nakon Adamovog pada ljudska priroda postala iskvarena, tako da je čovek po svojoj prirodi sklon grehu.
Apostol Pavle kaže:
„Kao što kroz jednog čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, pošto svi sagrešiše.“
(Rim 5,12)
To znači da se ne rađamo kao moralno neutralna bića koja tek kasnije slučajno nauče da greše.
Postoji duboki poremećaj ljudske prirode.
Mi ne postajemo grešnici samo zato što činimo grehe.
Mi činimo grehe zato što smo grešnici.
To ne znači da je svaki čovek zao koliko bi mogao biti niti da ljudi koji ne poznaju Hrista ne mogu učiniti ništa što je društveno dobro.
Znači da je greh zahvatio čitavog čoveka i da niko sopstvenom snagom ne može obnoviti izgubljeno zajedništvo sa Bogom.
5. „Svi sagrešiše“
Hrišćansko učenje o grehu ne dopušta nam da svet podelimo na dve jednostavne grupe:
dobre ljude i loše ljude.
Pavle kaže:
„Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božje.“
(Rim 3,23)
Razlike među ljudima postoje. Neki ljudi čine mnogo teže grehe od drugih. Nisu svi postupci moralno jednaki.
Ali pred Božjom svetošću niko ne može reći:
„Meni nije potrebna Božja milost.“
To je važna posledica hrišćanskog učenja o grehu.
Ono ruši i očajanje i oholost.
Ne treba da očajavamo kao da smo jedini grešnici koje Bog ne može spasiti.
Ali ne možemo ni da se uzvisujemo iznad drugih kao da nama spasenje nije potrebno.
Pred krstom svi stojimo kao ljudi kojima je potrebna milost.
6. Može li čovek sam izabrati Boga?
Deseti član vere govori o slobodnoj volji.
Ovo je jedno od pitanja oko kojeg su se vodile velike teološke rasprave.
Klasični anglikanizam ne uči da čovek nema nikakvu volju ili da je obična mašina.
Čovek donosi stvarne odluke i odgovoran je za njih.
Međutim, kada govorimo o njegovom odnosu sa Bogom, greh je toliko duboko zahvatio ljudsku prirodu da čovek sopstvenom prirodnom snagom ne može sam sebe pripremiti za spasenje.
Deseti član kaže da čovek nakon Adamovog pada ne može sopstvenom prirodnom snagom i dobrim delima da se obrati veri i prizivanju Boga.
Potrebna je Božja blagodat.
Isus kaže:
„Niko ne može doći k meni ako ga ne privuče Otac koji me je poslao.“
(Jn 6,44)
Spasenje zato ne počinje čovekovim uspinjanjem prema Bogu.
Počinje Božjim dolaskom grešniku.
7. Šta je blagodat?
Reč blagodat jedna je od najvažnijih reči hrišćanske vere.
Blagodat je Božja nezaslužena naklonost prema nama.
Bog nas ne spasava zato što smo dovoljno dobri.
Ne spasava nas zato što smo sakupili dovoljno verskih zasluga.
Ne spasava nas zato što smo bolji od drugih.
On spasava grešnika iz milosti.
Pavle piše:
„Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog velike ljubavi svoje kojom nas zavole… blagodaću ste spaseni.“
(Ef 2,4–5)
Blagodat nije samo Božja spremnost da previdi naše grehe.
To je Božje delovanje kojim nas poziva, oživljava, privodi Hristu, opravdava, usvaja, menja i čuva.
Hrišćanski život od početka do kraja zavisi od Božje blagodati.
8. Bog prvi deluje
Ovo je veoma važna tačka anglikanskog učenja o spasenju.
Pre nego što mi tražimo Boga, Bog traži nas.
Pre nego što ga možemo istinski voleti, on je zavoleo nas.
Apostol Jovan kaže:
„Mi volimo njega jer je on prvi zavoleo nas.“
(1 Jn 4,19)
Deseti član vere govori o Božjoj blagodati koja prethodi našoj dobroj volji i delovanju.
To se tradicionalno naziva prethodna ili prethodeća blagodat.
Bog deluje u čoveku kako bi mogao odgovoriti verom.
Ali Božja blagodat ne završava našim obraćenjem.
Isti član govori i o blagodati koja sa nama deluje dok činimo ono na šta nas Bog poziva.
Dakle:
blagodat nas pronalazi,
blagodat nas pokreće,
blagodat nas spasava
i blagodat nas menja.
9. Pokajanje
Božji poziv grešniku uključuje pokajanje.
Isus je započeo svoje javno propovedanje rečima:
„Pokajte se i verujte Jevanđelju.“
(Mk 1,15)
Pokajanje nije samo osećaj krivice.
Čovek može žaliti zbog posledica svojih postupaka, a da se uopšte nije pokajao.
Biblijsko pokajanje uključuje promenu uma i pravca života.
Grešnik priznaje da je išao pogrešnim putem, okreće se od greha i vraća Bogu.
Istinsko pokajanje zato uključuje:
- priznanje greha,
- žalost zbog greha,
- odricanje od greha,
- okretanje Bogu,
- želju za novim životom.
Pokajanje nije delo kojim kupujemo oproštenje.
I ono je odgovor na Božju blagodat.
10. Vera
Drugi deo Isusovog poziva glasi:
„Verujte Jevanđelju.“
Šta znači vera?
Hrišćanska vera svakako uključuje prihvatanje određenih istina.
Moramo znati u koga verujemo.
Ali spasonosna vera nije samo intelektualno slaganje sa činjenicama.
Možemo verovati da je Isus istorijski postojao, da je bio razapet i čak znati mnogo o hrišćanskoj teologiji, a ipak se ne pouzdati u njega.
Spasonosna vera uključuje lično pouzdanje u Isusa Hrista.
To znači da više ne polažemo nadu u svoju moralnost, verska dela ili zasluge.
Pouzdajemo se u Hrista i njegovo dovršeno delo za nas.
11. Šta je opravdanje?
Dolazimo do jednog od najvažnijih pojmova Anglikanske reformacije:
opravdanje.
Jedanaesti član vere kaže:
„Pred Bogom se smatramo pravednima samo zbog zasluge našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista verom, a ne zbog naših sopstvenih dela ili zasluga.“
Opravdanje je Božji milostivi čin kojim grešnika koji veruje u Hrista prima kao pravednog zbog Hrista.
Bog ne kaže da greh nije važan.
Greh je toliko ozbiljan da je Hristos zbog njega otišao na krst.
Ali kaznu za naš greh poneo je Hristos.
Njegova pravednost predstavlja temelj našeg prihvatanja pred Bogom.
Pavle kaže:
„Smatramo, dakle, da se čovek opravdava verom bez dela Zakona.“
(Rim 3,28)
12. „Samo verom“ ne znači „zbog naše vere“
Ovde treba napraviti važnu razliku.
Kada kažemo da smo opravdani verom, ne kažemo da je sama vera naše dobro delo kojim zaslužujemo spasenje.
Vera je ruka koja prima dar.
Ne spasava nas kvalitet naše vere.
Spasava nas Hristos u koga verujemo.
Možemo to izraziti ovako:
Blagodat je izvor spasenja.
Hristos je temelj spasenja.
Vera je sredstvo kojim primamo spasenje.
Zato sva slava za spasenje pripada Bogu.
13. Hristova zasluga, a ne naša
Ovo je u samom srcu reformacijskog razumevanja Jevanđelja.
Čovek prirodno želi da pred Boga donese nešto svoje:
„Bio sam dobar.“
„Molio sam se.“
„Postio sam.“
„Pomagao sam ljudima.“
„Redovno sam išao u crkvu.“
Sve su to stvari koje mogu imati svoje mesto u hrišćanskom životu.
Ali nijedna od njih nije temelj našeg opravdanja.
Kada stojimo pred Bogom, naša jedina nada jeste:
Isus Hristos.
Njegova poslušnost.
Njegova smrt.
Njegovo vaskrsenje.
Njegova pravednost.
Zato hrišćanin ne kaže:
„Nadam se da sam učinio dovoljno.“
Nego:
„Moja nada je Hristos.“
14. Da li su onda dobra dela nevažna?
Ako se opravdavamo verom, neko može pitati:
Zašto onda činiti dobra dela?
Dvanaesti član vere daje jasan odgovor.
Dobra dela ne mogu ukloniti naše grehe niti podneti težinu Božjeg suda.
Ali dobra dela koja proizlaze iz istinske vere ugodna su Bogu u Hristu i predstavljaju plod žive vere.
Isus kaže:
„Tako neka zasvetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“
(Mt 5,16)
Dobra dela zato nisu koren spasenja.
Ona su plod spasenja.
Ne činimo dobro da bismo naterali Boga da nas prihvati.
Činimo dobro zato što nas je Bog u Hristu već milostivo prihvatio i daje nam novi život.
15. Vera koja ne donosi plod
Reformacijsko učenje o opravdanju verom nikada nije trebalo da bude izgovor za grešan život.
Jakov piše:
„Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi.“
(Jak 2,17)
Jakov ne uči da dobra dela kupuju opravdanje.
On pokazuje da prava vera nije mrtvo intelektualno slaganje.
Ako tvrdimo da verujemo Hristu, a naš život nikada ne pokazuje nikakav plod pokajanja, ljubavi, poslušnosti ili promene, moramo ozbiljno razmotriti kakva je naša vera.
Klasična reformacijska misao to je često izražavala ovako:
Samo vera opravdava, ali vera koja opravdava nikada ne ostaje sama.
Istinska vera donosi plod.
16. Dobra dela pre opravdanja
Trinaesti član vere govori o delima učinjenim pre blagodati Hristove i nadahnuća njegovog Duha.
Njegova poruka veoma je važna.
Čovek se ne može pripremiti za opravdanje tako što će sakupiti dovoljan broj dobrih dela i time učiniti sebe dostojnim Božje blagodati.
Ako bi blagodat bila nagrada za našu prethodnu dobrotu, onda više ne bi bila blagodat.
Pavle kaže:
„Ako je po blagodati, onda nije od dela; inače blagodat više ne bi bila blagodat.“
(Rim 11,6)
Bog ne spasava one koji su uspeli da postanu dovoljno dobri da bi zaslužili Hrista.
Hristos dolazi grešnicima.
17. Opravdanje i posvećenje nisu isto
Važno je razlikovati dva pojma:
opravdanje i posvećenje.
Opravdanje
Govori o našem položaju pred Bogom.
Bog nas zbog Hrista prima kao pravedne.
Opravdanje nije proces kojim malo-pomalo postajemo dovoljno dobri da bi nas Bog prihvatio.
Naše prihvatanje temelji se na Hristu.
Posvećenje
Govori o Božjem delu kojim nas Sveti Duh tokom života menja i oblikuje prema Hristovom liku.
Pavle piše:
„Jer je ovo volja Božja: vaše osvećenje.“
(1 Sol 4,3)
Opravdanje i posvećenje ne smemo pomešati.
Ali ih ne smemo ni razdvojiti.
Bog ne samo da oprašta grešniku nego počinje i da ga menja.
18. Hrišćanin i dalje vodi borbu sa grehom
Čovek koji poveruje u Hrista ne postaje odmah bezgrešan.
Hrišćanski život uključuje stvarnu borbu.
Pavle opisuje sukob između želje da služi Bogu i prisustva greha.
Zato hrišćanin i dalje mora:
- da se kaje,
- da ispoveda grehe,
- da se moli,
- da sluša Božju Reč,
- da se bori protiv iskušenja,
- da prima svete tajne,
- da raste u ljubavi i poslušnosti.
To je jedan od razloga zbog kojih u anglikanskoj liturgiji ispovedanje greha nije rezervisano samo za ljude koji prvi put dolaze Hristu.
I vernici redovno govore:
„Sagresili smo.“
Hrišćanski život nije život bez pokajanja.
To je život stalnog vraćanja Hristu.
19. Sredstva blagodati
Bog nas ne poziva da hrišćanski život živimo sami.
On nam daje sredstva kroz koja nas hrani, ohrabruje i jača.
Posebno mesto imaju:
Sveto pismo,
molitva,
krštenje,
Sveta pričest,
zajedništvo Crkve,
propovedanje Reči.
Ta sredstva nemaju magijsku snagu nezavisno od Boga.
Ali Bog je izabrao da upravo kroz život Crkve i sredstva koja je ustanovio hrani veru svog naroda.
Zato spasenje nije samo privatni odnos između izolovanog pojedinca i Boga.
Spaseni smo u Hrista i uvedeni u njegovo telo – Crkvu.
20. Mesto krštenja
U anglikanskom razumevanju spasenja krštenje zauzima veoma važno mesto.
Hristos je zapovedio svojim učenicima da krštavaju.
Krštenje je vidljivi znak Božje blagodati i pripadnosti Novom savezu.
U njemu se objavljuje veliko obećanje Jevanđelja:
oproštenje, novi život i sjedinjenje sa Hristom.
Ali sakramentalni život ne znači da čovek može živeti bez vere i pokajanja.
Dar Božji poziva na odgovor vere.
O krštenju i njegovom mestu u anglikanskoj teologiji detaljnije ćemo govoriti u posebnoj lekciji o svetim tajnama.
21. Sigurnost spasenja nije sigurnost u sebe
Ako naše spasenje zavisi od toga da li smo dovoljno dobri, nikada ne možemo imati pravi mir.
Uvek ostaje pitanje:
„Da li sam učinio dovoljno?“
Jevanđelje naš pogled premešta sa nas na Hrista.
Pitanje više nije:
„Da li sam ja dovoljno dobar?“
nego:
„Da li je Hristos dovoljan?“
Odgovor Jevanđelja glasi:
Da.
Zato sigurnost hrišćanina nije samouverenost.
Ona nije tvrdnja:
„Ja nikada ne mogu pogrešiti.“
To je pouzdanje:
„Hristos je veran.“
22. Blagodat nije dozvola za greh
Ako je spasenje potpuno po blagodati, može se pojaviti pogrešan zaključak:
„Onda nije važno kako živim.“
Pavle je poznavao upravo taj prigovor:
„Da ostanemo u grehu da se blagodat umnoži? Nikako!“
(Rim 6,1–2)
Blagodat koja oprašta jeste ista blagodat koja nas poziva u novi život.
Hristos nas ne spasava da bismo ostali robovi greha.
On nas oslobađa da bismo živeli za Boga.
Poslušnost zato nije neprijatelj blagodati.
Ona je njen plod.
23. Spasenje obuhvata čitav život
Ponekad se spasenje svodi samo na pitanje:
„Kako da odem na nebo kada umrem?“
Ali biblijska slika mnogo je šira.
Bog nas:
poziva,
opravdava,
usvaja kao svoju decu,
posvećuje,
čuva
i na kraju će nas proslaviti i vaskrsnuti.
Spasenje obuhvata obnovu našeg odnosa sa Bogom, ali počinje da menja i naš odnos prema drugim ljudima, novcu, telu, radu, porodici, neprijateljima i čitavom životu.
Jevanđelje ne obećava samo budućnost posle smrti.
Ono već sada stvara novi život u Hristu.
24. Spasenje je delo Trojedinog Boga
Sve što smo do sada rekli možemo razumeti i u svetlu prethodne lekcije o Svetoj Trojici.
Otac u ljubavi šalje Sina.
Sin izvršava delo našeg otkupljenja.
Sveti Duh primenjuje Hristovo delo na nas, daje nam veru, sjedinjuje nas sa Hristom i posvećuje nas.
Spasenje zato nije delo samo jedne osobe svete Trojice.
To je delo Trojedinog Boga.
Pavle kaže:
„Jer kroz njega imamo i jedni i drugi pristup ka Ocu u jednom Duhu.“
(Ef 2,18)
Spaseni smo od Oca, kroz Sina, u Svetom Duhu.
25. Od greha do slave
Biblijska priča čoveka ne završava grehom.
Niti se završava čak ni našim sadašnjim hrišćanskim životom.
Dolazi dan kada će Hristos ponovo doći.
Mrtvi će vaskrsnuti.
Greha više neće biti.
Smrt će biti pobeđena.
Ono što je greh razorio, Bog će konačno obnoviti.
Zato hrišćanin može realno govoriti o dubini ljudskog greha, a da ipak bude čovek velike nade.
Naša nada nije u čovekovoj sposobnosti da sam sebe spase.
Naša nada je u Bogu koji:
opravdava bezbožnika,
oživljava mrtvoga,
menja grešnika
i
vaskrsava mrtve.
SAŽETAK LEKCIJE
Čovek je stvoren na sliku Božju, sa dostojanstvom i pozivom da živi u zajedništvu sa svojim Stvoriteljem.
Međutim, čovek je pao u greh. Greh nije samo niz pojedinačnih pogrešnih postupaka, nego duboki poremećaj ljudske prirode i odnosa sa Bogom.
Klasični anglikanizam uči o prvorodnom grehu i priznaje da čovek sopstvenom snagom ne može sebe vratiti Bogu.
Zato je potrebna blagodat.
Bog prvi deluje.
On poziva grešnika, daje mu mogućnost da odgovori verom, opravdava ga zbog Hrista i počinje da ga menja delovanjem Svetoga Duha.
Pred Bogom se opravdavamo:
ne zbog svojih dela,
ne zbog svojih zasluga,
nego
zbog zasluge Isusa Hrista, kroz veru.
Dobra dela ne predstavljaju temelj našeg opravdanja, ali su neophodan plod žive vere.
Opravdanje i posvećenje treba razlikovati, ali ih ne treba razdvajati. Bog koji grešniku oprašta istovremeno ga poziva i osposobljava za novi život.
Zato Jevanđelje možemo sažeti:
SPASENJE JE PO BLAGODATI,
ZBOG HRISTA,
KROZ VERU,
NA SLAVU BOŽJU.
KLJUČNI POJMOVI
Slika Božja – posebno dostojanstvo i poziv čoveka kao Božjeg stvorenja.
Greh – pobuna protiv Boga i stanje otuđenosti od njega koje proizvodi grešna dela.
Prvorodni greh – iskvarenost ljudske prirode koja je posledica čovekovog pada.
Blagodat – Božja nezaslužena naklonost i delovanje prema grešniku.
Pokajanje – okretanje od greha prema Bogu.
Vera – pouzdanje u Isusa Hrista i njegovo delo spasenja.
Opravdanje – Božji čin kojim grešnika zbog Hrista prima kao pravednog.
Dobra dela – plod žive vere i delovanja Božje blagodati u verniku.
Posvećenje – delo Svetoga Duha kojim vernika postepeno oblikuje prema Hristovom liku.
Sredstva blagodati – sredstva kroz koja Bog hrani i jača svoj narod, posebno Reč, svete tajne, molitvu i zajedništvo Crkve.
BIBLIJSKI TEKSTOVI ZA PROUČAVANJE
Postanje 1,26–31
Čovek je stvoren na sliku Božju i Božje stvaranje je dobro.
Rimljanima 3,21–28
Svi su sagrešili, a grešnik se opravdava Božjom blagodaću kroz veru u Isusa Hrista.
Rimljanima 5,12–21
Adamov greh i Hristova poslušnost: kroz jednog je došao greh, a kroz Hrista dolaze blagodat i život.
Efescima 2,1–10
Čovek je duhovno mrtav u gresima, ali ga Bog oživljava sa Hristom; spasenje je blagodaću kroz veru.
Jakov 2,14–26
Živa vera donosi vidljive plodove u životu vernika.
PITANJA ZA DISKUSIJU
1. Zašto je važno da hrišćansko učenje o čoveku počne stvaranjem na sliku Božju, a ne grehom?
Razgovarajte o tome kako istovremeno možemo ozbiljno govoriti o ljudskom grehu i braniti dostojanstvo i vrednost svakog čoveka.
2. Koja je razlika između opravdanja i dobrih dela?
Zašto dobra dela ne mogu biti temelj našeg prihvatanja pred Bogom, a ipak moraju biti prisutna kao plod žive vere?
3. Kakvu razliku u svakodnevnom hrišćanskom životu pravi saznanje da naše spasenje počiva na Hristovoj zasluzi, a ne na našoj sposobnosti da budemo dovoljno dobri?
Razgovarajte o tome kako ovo učenje utiče na naš odnos prema krivici, duhovnom ponosu, pokajanju, sigurnosti spasenja i odnosu prema drugim grešnicima.
