Видовдан, који се обележава 28. јуна по грегоријанском календару, један је од најзначајнијих датума у српској историји и духовној традицији. Српска православна црква, која се у богослужбеном животу држи јулијанског календара, тога дана прославља спомен светог мученика Вида или Вита (15. јун по јулијанском календару), а истовремено молитвено прославља и светог великомученика кнеза Лазара и свете српске мученике пострадале у Косовској бици 1389. године.

Многи се, међутим, питају зашто се овај дан назива управо Видовдан, а не Лазаревдан или Косовски дан.

Одговор се налази у црквеном календару. Свети мученик Вид (лат. Vitus) један је од најстаријих хришћанских мученика, а његов празник постоји вековима пре Косовске битке. Он се и данас налази у календарима како источних, тако и западних хришћанских Цркава. Пошто се Косовска битка одиграла управо на дан његовог празника – 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару – сећање на овај историјски догађај природно је повезано са већ постојећим празником светог Вида. Тако је овај датум остао познат као Видовдан.

Ко је био свети Вид?

Свети Вид рођен је крајем III века у граду Мазара дел Вало на Сицилији. Према хришћанском предању, још као дечак прихватио је хришћанску веру и остао јој веран до краја живота.

Када му је било свега седам година, његов отац Хилас, незнабожац, покушао је да га натера да се одрекне Христа. Вид је то одлучно одбио, па је заједно са својим васпитачем Модестом и хранитељком Кресцентијом побегао у Луканију на југу Италије.

Њихов бег догодио се у време великог прогона хришћана који је покренуо цар Диоклецијан. Убрзо су ухваћени и одведени у Рим. Према предању, свети Вид је тамо чудесно исцелио царевог сина, који је био мучен злим духом. Ипак, ни то чудо није омекшало царево срце. Вид, Модест и Кресцентија били су изложени суровим мучењима зато што нису хтели да се одрекну Христа.

После разних мучења бачени су у казан врелог уља, али их је, према житију, Бог чудесно сачувао. Анђео Господњи избавио их је из страдања и одвео у Луканију, где је свети Вид убрзо предао своју душу Господу, око 304. или 305. године.

Због своје непоколебљиве вере и мученичке смрти, свети Вид веома је рано уврштен међу најпоштованије светитеље хришћанске Цркве. Његово име налази се у православним календарима, али и у календарима западних хришћанских Цркава, што сведочи да је реч о светитељу који је поштован много пре великог раскола између Истока и Запада 1054. године.

Како је поштовање светог Вида стигло међу Словене?

Поштовање светог мученика Вида проширило се Европом већ у првим вековима хришћанства. Његове мошти су током IX века пренете у манастир Корвеј у данашњој Немачкој, одакле се његов култ још брже ширио међу германским и словенским народима. Цркве посвећене светом Виду подизане су широм Европе, а његово име налазимо у многим крајевима данашње Немачке, Аустрије, Чешке, Словеније, Хрватске и Србије.

Када су Словени примили хришћанство, прихватили су и поштовање многих ранохришћанских мученика, међу којима је значајно место имао и свети Вид. Због тога се његов празник природно укоренио и у српској црквеној традицији.

Последњих деценија појављују се тврдње да је Видовдан повезан са паганским словенским божанством Световидом (Свантовитом). Иако су такве теорије присутне у популарној литератури, већина историчара сматра да за њих нема довољно поузданих историјских доказа. Световид је добро посведочен код западних Полапских Словена, али не постоје уверљиви извори који би показали да је његов култ био распрострањен међу Србима пре примања хришћанства.

Насупрот томе, историјски и литургијски извори јасно потврђују да се празник светог мученика Вида прослављао у Цркви вековима пре Косовске битке. Зато је најприродније објашњење да је управо овај древни хришћански празник дао име дану на који се одиграла Косовска битка.

Видовдан – дан вере и верности Христу

Косовска битка дала је Видовдану посебно место у српском историјском памћењу. Тога дана Српска православна Црква молитвено прославља светог цара Лазара, наглашавајући да је због своје верности Христу примио мученички венац, као и све косовске мученике који су са њим пострадали.

Зато Видовдан није само историјски спомен на једну велику битку. Он је пре свега хришћански празник који нас подсећа на снагу вере, истрајност у страдању и наду у васкрсење. И свети Вид и цар Лазар сведоче исту јеванђелску истину – да је верност Богу вреднија од сваке земаљске славе и да је Царство Божје највеће благо коме човек може да тежи.

У томе треба да лежи права порука Видовдана. Он не треба да буде празник мржње, освете или националне искључивости, већ дан који позива на верност Христу, на храброст у сведочењу истине и наду да Божја правда и живот увек имају последњу реч.