Тридесет и девет чланова вере темељни је доктринарни документ Англиканске цркве. Главни његов аутор је кентерберијски надбискуп Томас Кранмер. Први пут је у облику Тридесет и девет чланова објављен 1563. године. Чланови су прихваћени од стране Енглеског парламента 1571. године. У овом тумачењу користимо превод ревидираног издања прихваћеног на Конвенцији Протестантске епископалне цркве, одржаној 12. септембра 1801. године, а потврђено и од Реформисане епископалне цркве 2. децембра 1873. године.

О настанку 30 чланова вере прочитајте на: Историјски контекст настанка 39 чланова вере Англиканске цркве

Члан 1.

О веровању у Свету Тројицу

Постоји само један живи и истинити Бог, вечни, бестелесни,недељиви, без страсти; бесконачне моћи, мудрости и доброте; Створитељ, Одржавалац свих ствари, видљивих и невидљивих. У јединству божанства су три личности, исте суштине, моћи и вечности: Отац, Син и Свети Дух.

Тумачење

КОНТЕКСТ у којем члан говори

Одвајање које се догодило између Енглеске цркве и Цркве у Риму захтевало је јасно објашњење питања разилажења и разлике између тих двеју сада одвојених и удаљених заједница. Многи од наредних Чланова вере директно ће се бавити одређеним разликама између Енглеске и Рима у погледу доктрине и праксе. Али пре одређивања подручја разилажења или дефинисања спорних разлика, Чланци ће у првом реду приказати већ потврђени континуитет.

Контекст који је успостављен за Енглеску цркву, као и за разумевање њене вере, јесте контекст католичког (свеопштег) хришћанства. Члану 1. је први од пет чланова који смешта Енглеску цркву непосредно у контекст историјске вере Хришћанске цркве, која је званично дефинисана и разрађена у вероисповедањима васељенских сабора из првих пет векова.

Први члан стога успоставља јасну везу са прошлошћу; он поистовећује Цркву са првобитном хришћанском струјом; са оним суштинама хришћанске вере које је Црква веровала и потврђивала у свим раздобљима, на сваком месту и од свих. Овај предмет не остаје отворен до одређеног степена или питања. Члан је објављен у облику: „Постоји само један, живи и истинити Бог…“

НАЧИН на који члан говори

Овај први чланак успоставља тон и поставља преседан за сав остали део. И од изузетне је важности запазити да, приликом обраћања темељним, а ипак толико дубоким питањима доктрине о Богу као Тројици, члан избегава било какву сличност са филозофским или спекулативним начином, изражавајући црквену, историјску, тринитарну веру језиком који је личан и практичан. Дух изражавања добро је описао Е. А. Литон у поглављу своје књиге Introduction to Dogmatic Theology. Бавећи се „хришћанским теизмом“, Литон пише:

„Унутрашње устројство божанске природе може бити и морало би бити, ако то Писмо објављује, предмет свете контемплације; али ако се оно почне до краја разрађивати као питање филозофије, или ако чак заокупља први план у нашим расправама све до заборављања његове потенцијалне важности у божанском плану спасења, тада оно сразмерно губи свој хришћански карактер.

Непосредни објекат хришћанске вере није онтолошка Тројица или односи прве, друге и треће особе Тројице једне према другој, него Тројица откупљења; Отац који ствара, Син који откупљује и Дух Свети који нас посвећује. Недостатак је, стога, приступити овом предмету у првом реду са онтолошке стране или представити појмове Атанасијевог веровања пре указивања на практичне темеље на којима почивају…“ (стр. 89)

Ово што Литон представља јесте практична методологија коју следи у расправи о Тројици. То је јасан смисао у којем је чланак пред нама састављен. И мора се признати да је то заиста тако и у самом Новом завету. Ученици нашег Господа нису учили тринитарну теологију тако што су били поучени из Атанасијевог веровања. Они су је научили тако што су били заједно са Исусом.

Ово је тврдња којој Грифит-Томас придаје посебан значај када каже да „доктрина о Тројици јесте… проширење доктрине о оваплоћењу и произлази из личне изјаве нашег Господа, као што се види у Новом завету. У јеванђељима запажамо да је метод којим наш Господ објављује самога себе својим ученицима био начин личног утиска (импресије).“ (стр. 22)

У теологији постоји навика да се прави разлика између онтолошке и икономијске Тројице, као и да се говори о деловању Свете Тројице ad intra и ad extra, и то ретроспективно. Концепт онтолошког учења о Тројици користи се да укаже на мисао коју имамо о Божанству какво постоји у себи и из себе, без обзира на било који однос који одржава са створеним поретком.

Онтолошка Тројица је биће самога Бога у апстрактном смислу. Деловања Свете Тројице ad intra имају везе са унутрашњим односима између три особе Божанства, без икакве везе са било каквим спољашњим односима. Стога теологија говори о генерацији (рађању), филијацији (синовству) и спирацији (исхођењу) као о ad intra деловањима особа Тројства. Такав језик и концептуализација не појављују се у првом члану. Не ради се о томе да су такве теолошке разлике или дефиниције погрешне или неваљане.

Заправо се ради о томе да Нови завет представља Свету Тројицу првенствено у оквиру његових икономијских односа унутар створеног поретка; и са таквим нагласком првенствено истиче деловање Тројице ad extra, онако како се она односе према Божанској намери и делу откупљења. Тако је нагласак стављен на стварности у којима је Отац онај који позива; Син који откупљује; и Свети Дух који посвећује.

У представљању Тројединог Бога на такав начин, Нови завет нас испуњава свешћу да Отац, Син и Дух Свети на исти начин чине оно што једино сам Бог може чинити. Библијски писци нас освешћују о томе како три особе Божанства делују засебно, иако не одвојено.

Свака особа Божанства може се видети у личном односу са другима. Али све је представљено нашем схватању првенствено у појмовима њиховог односа са нама. Сва Тројица се виде како делују откупитељски. Јер „ради нас људи и ради нашега спасења“ Бог нам себе открива као једног и Тројицу.

САДРЖАЈ у којем члан говори

Постоје два основна аспекта структуре члана. Први је исказ јединства самог Божанства. Ово служи као поставка црквеном исказу вере у најширем могућем контексту божанског самооткривења и историје откупљења. У овом почетном исказу може се чути одјек Шеме из Поновљеног закона 6,4: „Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.“

Други аспект члана јесте исказ личне различитости унутар јединства самог Божанства. Историјска теолошка терминологија користи се без покушаја њеног прецизног дефинисања. За три особе Божанства каже се да су „исте суштине (супстанције)“. Појам се обично користио да укаже на биће (суштину) самог Божанства. Појам „есенција“ (природа) често се користио како би пренео исти смисао.

Сви појмови су заправо неодговарајући и мањкави. Речи „супстанција“ (суштина) и „есенција“ (природа) могле би се схватити као да носе материјалистичке конотације неприкладне да укажу на природу Бога који јесте „дух“. Други појмови који немају потенцијално погрешне или неодговарајуће конотације заправо не постоје. Што се речника члана тиче, употреба појма „супстанција“ упућује на природу или суштину Бога и може се разумети као довољно добра заштита од било каквих материјалистичких конотација или ограничених тврдњи типа: „…без тела, делова или страсти“.

Појам „личност“ коришћен је у члану, као што је био коришћен и кроз период хришћанске историје све од Сабора у Халкидону, како би означио три засебна постојања у Божанству, откривена у Светом писму као „Отац, Син и Свети Дух“. У овом контексту појам „личност“ можемо разумети у односу на самосвесни делујући субјекат: то је субјекат који је свестан сопственог постојања, који је вољно и делатно способан и који заузврат може бити објекат неког деловања.

Ако то поставимо на други начин, можемо рећи да се ради о три постојања унутар Божанства схваћена као „личности“, зато што свака од њих у Њему може рећи „Ја“, а осталима са којима стоји у међусобном односу може рећи „Ти“; и свака може деловати и на свакој се може извршити деловање. Ово су особености које нормално разумемо када говоримо о личности. Писати дефиницију и детаље изнад ове тврдње значило би прећи границе изјаве и намере самог чланка, а можда би превазишло и наше способности.

Узимајући у обзир тачне појмове садржаја члана, важно је још једном истаћи да је заправо оваплоћење оно што пружа главну повезницу за тврдње о Светој Тројици. Изрази, односно атрибути, изведени су из подручја људских особина и искуства.

Троједини Бог описан је као један „живи и истинити Бог, вечни, бестелесни,недељиви, без страсти; бесконачне моћи, мудрости и доброте; Створитељ, Одржавалац свих ствари, видљивих и невидљивих. ..“ Сваки од ових појмова носи одређени однос или аналогију са нашом људском природом. У неким случајевима аналогија је непосреднија него у другима. Ипак, избор таквих аналошких појмова од стране твораца овог чланка није произвољан. На исти начин говори и Свето писмо. А Писмо користи такве појмове како би нашем уму саопштило нешто о томе какав је Бог, јер је Бог наумио да тако буде на темељу самог стварања.

Бог је створио човека, мушко и женско, по свом лику, како би се људски атрибути (особине) могли аналошки употребити да би нам омогућили да упознамо самога Бога. Али, где постоји аналогија, постоји и разлика; где постоји подударност, такође постоји и различитост.

Нема атрибута који постоји у Богу на исти начин на који постоји у људском створењу и обрнуто. Али, иако Бога никада не можемо спознати исцрпно и у потпуности, можемо Га истински спознати онда када су наше мисли о Њему усклађене са откривењем које Он даје о Самоме Себи у списима Светог писма и када се мерила нашег размишљања подударају са откривањем Онога кога нам Бог чини видљивим у личности Исуса Христа.

„Бога нико никад није видео; Јединородни Бог, који је у Очевом крилу, он га објави.“ — Јован 1,18

Аутори:  Leonard Wayne Riches & Jonathan Riches

Извор: Хоризонти вјере

Молитва

„Свемогући и вечни Боже, који си нама, слугама својим, уделио милост да исповедањем истините вере спознамо славу вечне Тројице и у сили Божанског Величанства славимо Јединство; молимо Те да нас очуваш постојанима у овој вери, и да нас заштитиш од свих непријатеља; Теби који живиш и царујеш, једини Боже, у векове векова. Амин.“

Види и ово: Атанасијев симбол вере