Cilj lekcije
U prethodnoj lekciji videli smo da nastanak Anglikanske crkve ne možemo svesti na Henrija VIII i njegov raskid sa Rimom. Engleska crkva postojala je vekovima pre Reformacije, dok je politički prekid sa papskom jurisdikcijom bio samo jedan deo mnogo šireg procesa.
U ovoj lekciji upoznaćemo teološko srce Anglikanske reformacije. Posebnu pažnju posvetićemo Tomasu Kranmeru, Book of Common Prayer (Knjizi zajedničkih molitava), Homilijama i nastanku članova vere.
Videćemo da cilj anglikanskih reformatora nije bio stvaranje potpuno nove Crkve, nego reforma postojeće Crkve prema Svetom pismu, uz očuvanje onoga što su smatrali biblijskim i istinski katoličkim nasleđem drevne Crkve.
Prethodne lekcije: 1. lekcija: Šta je anglikanizam
2. lekcija: Kako je nastala anglikanska crkva
1. Reforma, a ne stvaranje nove crkve
Jedna od najvažnijih stvari za razumevanje Anglikanske reformacije jeste činjenica da engleski reformatori nisu stvarali novu crkvu.
Naprotiv, polazili su od uverenja da je Hristos osnovao jednu Crkvu i da je ona kroz istoriju pozvana da ostane verna apostolskom Jevanđelju.
Međutim, Crkva je sastavljena od grešnih ljudi i zato u njen život tokom istorije mogu ući pogrešna učenja, zloupotrebe i prakse.
Reformacija je zato postavila pitanje:
Kako razlikovati ono što istinski pripada apostolskoj veri od onoga što se kasnije razvilo i udaljilo od nje?
Odgovor reformatora bio je jasan: konačno merilo jeste Sveto pismo.
To nije značilo odbacivanje celokupnog crkvenog predanja. Anglikanski reformatori nastavili su da koriste drevne Simvole vere, spise crkvenih otaca, odluke ranih vaseljenskih sabora i istorijske oblike bogosluženja.
Ali predanje nije moglo imati autoritet nezavisno od Božje Reči.
Zato možemo govoriti o dva istovremena načela:
kontinuitet sa drevnom Crkvom
i
reforma prema Svetom pismu.
Vidi i ovo: Samo Pismo – Sola Scriptura: Jedini ili konačni autoritet?
2. Tomas Kranmer – ključna ličnost Anglikanske reformacije
Iako se Henri VIII vezuje za politički raskid sa Rimom, Tomas Kranmer (1489–1556) je zapravo važan za teološko oblikovanje anglikanizma.
Kranmer je 1533. postao arhiepiskop Kenterberija. Tokom godina prolazio je kroz ozbiljan teološki razvoj i sve više prihvatao reformacijsko razumevanje Svetog pisma, opravdanja, Evharistije i Crkve.
Bio je upoznat sa nemačkom i kontinentalnom Reformacijom, a kasnije i sa širim reformisanim teološkim pokretom.
Njegov najveći doprinos anglikanizmu nije samo u teološkim raspravama koje je vodio, nego u tome što je teologiju Reformacije pretočio u molitveni i bogoslužbeni život Crkve.
To je izuzetno važno.
Krenmer nije želeo samo da sveštenici i teolozi razumeju Reformaciju. Želeo je da obični vernici svake nedelje slušaju Sveto pismo, ispovedaju biblijsku veru, mole se biblijskim jezikom i učestvuju u bogosluženju koje jasno usmerava na Hrista i njegovo delo spasenja.
Zato je njegov najveći doprinos upravo Book of Common Prayer.
3. Sveto pismo na jeziku naroda
Jedno od velikih načela Reformacije bilo je da narod treba da čuje i razume Reč Božju.
U srednjovekovnoj zapadnoj Crkvi liturgija se uglavnom služila na latinskom jeziku. Mnogi obični vernici nisu razumeli jezik bogosluženja.
Reformatori su smatrali da se to mora promeniti.
Apostol Pavle, govoreći o okupljenoj Crkvi, naglašava važnost razumljivog govora:
„Ali u Crkvi volim reći pet reči umom svojim, da i druge poučim, nego deset hiljada reči nepoznatim jezikom.“
(1 Kor 14,19)
Anglikanska reformacija zato uvodi bogosluženje na engleskom jeziku.
Ali promena jezika nije bila samo praktično pitanje.
Ona je izražavala jedno duboko teološko uverenje:
Božja Reč pripada čitavom Božjem narodu.
Vernici treba da čuju Sveto pismo, da ga razumeju i da njihov život bude oblikovan njime.
Zato će Biblija zauzeti izuzetno važno mesto u anglikanskom bogosluženju.
4. Book of Common Prayer – vera koja se moli
Prva Knjiga zajedničkih molitava – Book of Common Prayer (BCP) objavljena je 1549. godine.
Već sam naziv govori mnogo.
To je trebalo da bude knjiga zajedničke molitve čitave Crkve.
Pre Reformacije postojalo je više različitih liturgijskih knjiga i lokalnih obreda. Kranmer je različite elemente zapadne liturgijske tradicije preradio i objedinio u jednu knjigu na engleskom jeziku.
BCP je sadržavao:
- jutarnju molitvu,
- večernju molitvu,
- liturgiju Svete pričesti,
- krštenje,
- konfirmaciju,
- venčanje,
- sahranu,
- molitve za bolesne,
- crkvenu godinu,
- kolekte,
- psalme,
- čitanja iz Svetog pisma,
- kasnije i obrede rukopoloženja.
Ali BCP nije samo praktični priručnik za bogosluženje.
On je istovremeno teološka knjiga.
Kroz njegove molitve vernik uči ko je Bog, šta je greh, zašto nam je potrebna blagodat, ko je Hristos, šta znači njegovo delo na krstu i kako treba da živimo kao hrišćani.
Zbog toga se za anglikanizam posebno može primeniti već ranije spomenuto staro načelo:
Lex orandi, lex credendi – „zakon molitve jeste zakon verovanja“.
Drugim rečima:
ono što Crkva veruje vidi se i u tome kako se Crkva moli.
5. BCP iz 1549. i 1552. godine
Prvi BCP iz 1549. predstavljao je veliki korak prema reformisanom bogosluženju, ali Kranmerov teološki razvoj nije tu završen.
Samo tri godine kasnije objavljeno je novo izdanje – BCP 1552.
U njemu je reformacijski karakter liturgije postao još jasniji.
Posebno je važno bilo pitanje Svete pričesti.
Reformatori su želeli da uklone mogućnost razumevanja Evharistije kao ponavljanja ili nastavljanja Hristove žrtve na način koji bi umanjivao jedinstvenost njegove žrtve na Golgoti.
Poslanica Jevrejima govori o Hristu:
„Jer jednim prinosom zauvek je usavršio one koji se osvećuju.“
(Jev 10,14)
Hristova žrtva je jednom zauvek prinesena.
Zato anglikanska liturgija snažno naglašava dovršenost Hristovog dela spasenja.
Istovremeno, Kranmer nije želeo da Sveta pričest postane samo sećanje na neki događaj iz prošlosti.
Vernik u Svetoj pričesti istinski prima Hristove blagoslove verom.
Kasnije će 28. član vere reći da je Hristovo telo u Večeri Gospodnjoj dato, primljeno i jede se samo na nebeski i duhovni način, a sredstvo kojim se Hristos prima jeste vera.
Vidi i ovo: Knjiga zajedničkih molitava: anglikanska liturgijska knjiga – temelj vere i zajedništva
6. Opravdanje verom – srce reformacijskog Jevanđelja
Jedno od središnjih pitanja Reformacije glasilo je:
Kako grešan čovek može biti opravedan pred svetim Bogom?
Reformacijski odgovor bio je: ne možemo zaslužiti Božje prihvatanje svojim delima.
Spasenje je dar Božje blagodati.
Apostol Pavle piše:
„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji; ne od dela, da se niko ne pohvali.“
(Ef 2,8–9)
Anglikanska reformacija snažno prihvata ovo učenje.
Jedanaesti član vere kaže da se pred Bogom smatramo pravednima samo zbog zasluge našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, verom, a ne zbog naših dela ili zasluga.
To ne znači da dobra dela nisu važna.
Naprotiv, vera koja istinski prima Hrista donosi plodove promenjenog života.
Ali dobra dela nisu uzrok našeg opravdanja.
Ona su plod vere i Božje blagodati u nama.
To je jedna od najvažnijih teoloških tačaka klasičnog anglikanizma.
7. Homilije – teologija za narod
Još jedan važan deo Anglikanske reformacije bile su Knjige homilija (Books of Homilies).
Zašto su bile potrebne?
U vreme Reformacije nisu svi sveštenici bili dovoljno obrazovani da samostalno pripremaju kvalitetne biblijske propovedi.
Zato su pripremljene službene homilije koje su se mogle čitati narodu.
One su govorile o temama kao što su:
- Sveto pismo,
- ljudski greh,
- spasenje,
- opravdanje,
- vera,
- dobra dela,
- ljubav,
- molitva,
- sakramenti,
- hrišćanski život.
Posebno je značajna Homilija o spasenju, na koju se poziva i 11. član vere.
Homilije pokazuju da Reformacija nije bila zamišljena samo kao promena crkvene politike ili liturgijskih ceremonija.
Cilj je bio da Jevanđelje bude jasno propovedano narodu.
8. Članovi vere – šta Anglikanska crkva veruje?
Uz BCP i Homilije razvijali su se i članovi vere.
Za vreme Edvarda VI. objavljena su Četrdeset i dva člana 1553. godine.
Kasnije su revidirani i za vreme Elizabete I. dobili oblik poznat kao Trideset i devet članova vere.
Oni nisu pokušaj da se objasni svako moguće pitanje hrišćanske teologije.
Njihova svrha bila je da jasno odrede doktrinarni identitet reformisane Engleske crkve.
Članci govore o:
- Svetoj Trojici,
- Hristu,
- Svetom pismu,
- Simvolima vere,
- prvorodnom grehu,
- slobodnoj volji,
- opravdanju,
- dobrim delima,
- Crkvi,
- autoritetu Crkve,
- svetim tajnama,
- krštenju,
- Gospodnjoj večeri,
- crkvenoj službi,
- predanju,
- crkvenoj i građanskoj vlasti.
Kada želimo da saznamo šta je klasični anglikanizam doktrinarno učio, Trideset i devet članova predstavljaju jedan od najvažnijih izvora.
Vidi i ovo: Istorijski kontekst nastanka 39 članova vere
9. Sveto pismo i autoritet Crkve
Reformacija nije tvrdila da Crkva nema nikakav autoritet.
Naprotiv, 20. član vere kaže da Crkva ima vlast da određuje obrede i ima autoritet u sporovima vere.
Ali odmah postavlja granicu:
Crkva ne sme određivati ništa što je protivno pisanoj Reči Božjoj.
Ovo je veoma važna ravnoteža.
Klasični anglikanizam ne zastupa individualizam prema kojem svaki pojedinac može tumačiti hrišćanstvo kako želi.
Postoji Crkva.
Postoje služitelji.
Postoje sabori.
Postoji predanje.
Postoje istorijska ispovedanja vere.
Ali Crkva nije gospodar Božje Reči.
Ona je njen sluga i čuvar.
Autoritet Crkve zato je stvaran, ali nije apsolutan.
Apsolutni autoritet pripada Bogu, a njegova pisana Reč predstavlja najviše merilo crkvenog učenja.
10. Šta znači „reformisani katolički“ identitet?
Na prvi pogled izrazi reformisani i katolički mogu izgledati kao suprotnosti.
U klasičnom anglikanskom razumevanju nisu.
Biti katolički znači pripadati jednoj Hristovoj Crkvi i ispovedati apostolsku veru koju je Crkva primila od početka.
Biti reformisan znači priznati da Crkva mora neprestano proveravati svoj život i učenje prema Reči Božjoj.
Zato anglikanski reformatori nisu odbacili:
- Trojstvo,
- Hristovo božanstvo i čoveštvo,
- drevne Simvole vere,
- episkope, prezvitere i đakone,
- krštenje,
- Evharistiju,
- liturgijsko bogosluženje,
- crkvenu godinu,
- kontinuitet sa istorijskom Crkvom.
Ali su odbacili učenja i prakse za koje su smatrali da nemaju dovoljno biblijsko opravdanje ili da protivreče Jevanđelju.
U tom smislu reformisati Crkvu nije značilo napustiti katoličku veru, nego nastojati da se ona očisti od onoga što joj ne pripada.
11. Katoličnost nije isto što i rimokatolicizam
Ova razlika posebno je važna.
Kada anglikanci sebe nazivaju delom katoličke Crkve, time ne tvrde da su rimokatolici.
Reformatori su pravili razliku između katoličke vere i određenih učenja i jurisdikcijskih zahteva Rimske crkve.
Katolička vera starija je od srednjovekovnih podela.
Nikejski Simvol vere, na primer, ispoveda:
„jednu, svetu, katoličku i apostolsku Crkvu“.
Anglikanci zato ne žele da budu sekta koja tvrdi da je prava Crkva počela tek u 16. veku.
Oni žele da stoje u kontinuitetu sa apostolskom verom drevne Crkve.
Istovremeno odbacuju tvrdnju da katoličnost Crkve nužno zahteva univerzalnu jurisdikciju rimskog pape.
Hristos je glava Crkve.
Katoličnost pripada čitavoj Hristovoj Crkvi, a ne jednoj nacionalnoj ili jurisdikcijskoj strukturi.
12. Liturgija kao sredstvo reforme
Jedna od posebnosti Anglikanske reformacije jeste što se ona nije odvijala samo preko teoloških knjiga.
Reforma je ušla u svakodnevnu molitvu Crkve.
Kada je vernik koristio BCP, svakodnevno je slušao i izgovarao:
- Sveto pismo,
- psalme,
- Apostolski Simvol vere,
- Oče naš,
- molitve pokajanja,
- molitve za blagodat,
- kolekte usmerene na Hrista.
Na taj način liturgija je postala svojevrsna škola vere.
Čovek nije samo učio teologiju.
On ju je molio.
Ovo ostaje jedna od velikih karakteristika anglikanske duhovnosti.
Anglikanizam ne odvaja lako doktrinu od molitve.
Prava vera treba da vodi pravom bogosluženju, a pravo bogosluženje treba da oblikuje pravu veru.
13. Tri istorijska formulara
Za razumevanje klasičnog anglikanizma posebno su važna tri istorijska formulara:
1. Book of Common Prayer
Pokazuje kako Crkva moli i služi Bogu.
2. Trideset i devet članova vere
Pokazuju šta Crkva doktrinarno ispoveda.
3. Ordinal
Određuje kako Crkva razume i uređuje službu episkopa, prezvitera i đakona.
Uz njih treba spomenuti i Homilije, koje dodatno objašnjavaju reformacijsku teologiju Engleske crkve.
Ovi dokumenti zajedno daju mnogo jasniju sliku istorijskog anglikanizma nego pokušaj da se anglikanski identitet definiše samo na osnovu savremenih crkvenih praksi.
14. Anglikanizam nije teološki neodređen
Ponekad se može čuti da je posebnost anglikanizma u tome što svako može verovati gotovo šta želi, sve dok se koristi ista liturgija.
Istorijski anglikanizam nije tako razumeo sebe.
Anglikanska tradicija jeste dopuštala određenu teološku širinu u pitanjima u kojima Sveto pismo ili istorijski formulari ne zahtevaju jedno jedino tumačenje.
Ali ta širina ima granice.
Anglikanska crkva ima:
Sveto pismo,
Simvole vere,
BCP,
Trideset i devet članova vere
i svoju istorijsku doktrinarnu tradiciju.
Zato autentična anglikanska širina ne znači relativizam.
Ne znači: „Sve je jednako istinito.“
Ona znači da unutar granica apostolske i biblijske vere može postojati različitost u pitanjima koja nisu od suštinskog značaja za Jevanđelje.
15. Zašto je Kranmerovo nasleđe i danas važno?
Njegov veliki doprinos jeste povezivanje:
Biblije,
teologije,
liturgije
i svakodnevne molitve.
On je razumeo da reforma Crkve neće biti potpuna ako se promeni samo crkvena vlast.
Potrebno je da se promeni ono što narod čuje, veruje, moli i živi.
Zato je BCP imao tako veliki uticaj.
Generacije anglikanaca oblikovane su molitvama koje naglašavaju čovekovu grešnost, Božju blagodat, Hristovu jedinstvenu žrtvu, opravdanje, potrebu svetog života i nadu večnog života.
To je jedan od razloga zbog kojih klasični anglikanizam ne možemo razumeti bez Anglikanske reformacije.
SAŽETAK LEKCIJE
Anglikanska reformacija nije bila samo politički raskid Engleske sa Rimom. Bila je teološka, liturgijska i pastoralna reforma Crkve.
Ključna ličnost tog procesa bio je Tomas Kranmer, arhiepiskop Kenterberija.
Reformatori su smatrali da Sveto pismo predstavlja najviše merilo crkvenog učenja, ali nisu odbacili istorijsku Crkvu, drevne Simvole vere, episkopsku službu, sakramente niti liturgijsko bogosluženje.
Kroz Book of Common Prayer, Homilije i članke vere reformacijska teologija postala je deo svakodnevnog života Crkve.
Posebno su naglašeni:
autoritet Svetog pisma,
spasenje Božjom blagodaću,
opravdanje verom,
dovoljnost Hristove žrtve,
propovedanje Reči Božje,
pravilno služenje svetih tajni
i
potreba svetog hrišćanskog života.
Zbog toga se istorijski anglikanski identitet može opisati kao reformisan i katolički: reformisan prema Svetom pismu i katolički u kontinuitetu sa apostolskom verom drevne Crkve.
KLJUČNI POJMOVI
Tomas Kranmer – arhiepiskop Kenterberija i ključna ličnost teološkog i liturgijskog oblikovanja Anglikanske reformacije.
Book of Common Prayer (BCP) – Knjiga zajedničkih molitava, temeljna liturgijska knjiga anglikanske tradicije.
Opravdanje verom – učenje da grešnik biva opravdan pred Bogom zbog Hristove zasluge, primljene verom, a ne zbog sopstvenih zasluga.
Homilije – službene propovedi namenjene poučavanju naroda u učenju reformisane Engleske crkve.
Trideset i devet članova vere – istorijski doktrinarni formular anglikanizma.
Ordinal – liturgijski i crkveni obrazac rukopoloženja episkopa, prezvitera i đakona.
Lex orandi, lex credendi – načelo koje izražava povezanost molitve i vere Crkve.
Reformisani katolički identitet – očuvanje apostolske i istorijske vere Crkve uz njeno neprestano podvrgavanje autoritetu Svetog pisma.
BIBLIJSKI TEKSTOVI ZA PROUČAVANJE
2. Timoteju 3,14–17
Sveto pismo je od Boga nadahnuto i merodavno za poučavanje Crkve.
Rimljanima 3,21–28
Čovek se opravdava verom, nezavisno od dela Zakona.
Efescima 2,8–10
Spasenje je dar blagodati kroz veru, dok dobra dela predstavljaju plod novog života.
Jevrejima 10,10–14
Hristova žrtva je potpuna i prinesena jednom zauvek.
1. Korinćanima 14,15–19
Bogosluženje Crkve treba da bude razumljivo i da izgrađuje vernike.
PITANJA ZA DISKUSIJU
1. Šta znači tvrdnja da Anglikanska reformacija nije želela da stvori novu Crkvu, nego da reformiše postojeću?
Razmislite o odnosu između Svetog pisma, drevne Crkve i potrebe da se crkveno učenje i praksa povremeno preispituju.
2. Zašto je opravdanje verom toliko važno za razumevanje Anglikanske reformacije?
Razmotrite razliku između tvrdnje da nas dobra dela opravdavaju pred Bogom i tvrdnje da dobra dela nastaju kao plod vere i Božje blagodati.
3. Zašto je Book of Common Prayer više od obične zbirke molitava?
Razmislite na koji način redovno bogosluženje može oblikovati ono što hrišćanin veruje o Bogu, grehu, Hristu, spasenju i hrišćanskom životu.
